Мој несрећни Сораб не воли да учи, више воли да се роди као геније, упркос слабим оценама у школи. Брка „јер и је л’ „, „да ли и дали“ брка, гладијаторе дели на гладиоле и радијаторе, није у стању да на мапи нађе Крагујевац, али је експерт за Вукову реформу, за украдену срБску историју и тачно зна какво је срање смислио Били Гејтс (Гејц) овог јутра, док је разговарао са Сорошем. Искрени је православац, верује у караконџуле, иде код врачаре и не види никакву контрадикцију у томе. Вози Голфа, куне се у технику цара Путина, штекује евре и прича како је рубља ојачала и како ће сјебати долар.
Такав Сораб је, у време општег и доступног обазовања, остао игнорант, односно незналица и то по свом избору. Некад људи нису имали где да се описмене, данас имају где, али неће. Јебига, нема лепшег предавања од оног који ти одржи неписмен, или полуписмен.
Овај текст не пишем за такве, они већ све знају, већ за оне који би хтели да знају.
Дакле, друштво почива на тзв. Бази, или Основи друштва, која је одређена тиме ко држи у власништву производне снаге. Може их поседовати капиталиста, може држава, могу и разни облици колективитета (народ, задруга, корпорација, олигархија), или појединачни власник, односно капиталиста.
У односу на то ко поседује средства за производњу и предмете рада (машине и техника уопште, тле, хале, сировине и још много тога), формирају се производни односи, односи између оних који поседују и оних који се изнајмљују.
Сваки капитал, ако не пропадне, доноси вишак вредности, који присваја поседник средстава за рад, без обзира да ли је то држава, или појединац. Сељак је, примерице, и власник, и радник, те он сам присваја свој неплаћени рад, односно вишак вредности. Он је у битно различитом положају од радника Јуре, или онога ко ринта код Кинеза за триста јура месечно, па је и његова свест другачија.
Сораби верују да можеш имати исту свест радио самостално, или код Кинеза, имао 1000 или 200 јура месечно, што је неопевана глупост.
Ту долазимо до надградње друштва: она је одраз базе и производних односа. Не могу радник и капиталиста, или господар и роб, имати исте уметничке афинитете, исти приступ образовном и здравственом систему, па чак ни исту религију. Надградња друштва увек и сасвим ексклузивно има само једну базу и обрнуто. Не може модуларно да се бирка, на основу развоја свести, која је србски проналазак, јер је знање мерљиво, а свест није, па Сораб радије бира свест. Не иде, уз дивљи капитализам у бази слатко православље, већ исто тако дивље и бездушно. Дивљи капитализам производи и уметност која је једнака као и он: бездушна, неинвентивна и састављена од уметника који су двојници лоповских капиталиста.
Надградња друштва служи томе да репродукује односе у производњи и у бази друштва. Просвета, религија и идеологија, као делови надградње, производе индивидуу која ће бити кооперативна и адаптибилна; не производе побуњеника против система.
Сораб мисли, како га је Бог паметног дао, да на темељу дивљег капитализма може да никне изузетна уметност, сјајна просвета, дубока религија, али то не бива. Будала вечито верује да се само треба освестити, потрудити, пожелети срећу, па да се она и створи. То би било као веровати да се зец у шеширу мађионичара стварио зато што се овај освестио и то пожелео. Идиоту је и Морава до колена.
Вучић није пао с неба: он је, као и сви остали, нужан, баш зато што ова база може да произведе само такве типове. Удбашки национализам и удбашко православље (при том не мислим само на УДБ-у, већ на службе уопште), одраз су базе друштва, у којој својина припада управо конфедерацији удбаша и странаца.
Укратко: ко хоће друштвену промену, не треба да је тражи преко ношења мајице на којој пише „Догодине у Призрену“, већ у бази друштва. На овој бази коју имамо, не може да се дигне ништа друго од онога што имамо. Свако ко вам просипа причу о променама у друштву, а не задире у питања својине, само вам продужава агонију и заводи вас за Голеш планину и пројекат је оних који хоће да конзервирају друштво.
Ваше је неотуђиво право да верујете у искрени национализам, у демократију и њене савршене процесе којима само што нисмо овладали, само да падне Вучић (већ је никла читава литература о победи демократије у Црној Гори ЗАТО ШТО ЈЕ ПАО МИЛО! С таквом памећу, Гора ће бити само Црња), али никакве промене нису и неће бити могуће без промене у бази. Све остало је свирање мушком полном курцу.
Маркс није крепао, а ка’ ће, не знамо
Не знам да ли је ко од вас, мислим посебно на младе, чуо за радну теорију вредности, која чини срж марксистичке економске анализе. Марксизам је протеран кад смо, разним удбонационалистичким пројектима, побегли из комунизма. Тачност радне теорије вредности, међутим, не само да није оспорена (а јесте оспоравана), него је, у последњих педесетак година потврђена кроз више статистичких модела и кроз тзв. статистичку механику. Док остале теорије вредности роба и услуга, као и цена, имају статистичку вредност од 60-70%, класична радна торија вредности показује тачност од 96-98%, зависно од статистичке методе.
Укратко (једном ћу, ако ме не буде мрзело, направити опширнији текст о овој теми): суштину вредности (па и цене неке робе) чини рад, односно време које је потребно да се неки производ, или услуга опосле. Дакле, рад чини средиште вредности робе. Статистичка истраживања су показала да чак и тржишна померања врло мало утичу на одступања, осим на неки кратак рок.
Радна теорија врености је веома сложена и заморна за онога ко не мора да је учи, па је не препоручујем у изворном облику, али хоћу да кажем нешто друго: наш рад је јевтин (а не јефтин, како се данас каже, да се не наљути Јефта), а роба је скупа. Скупа је чак и ако се урачуна висок степен корупције у држави, који се распоређује, у игри великих бројева, на буквално сваки артикал који купујете, од чачкалице, до туристичког аранжмана. Овај ниво пљачке може да се пореди само са временом у коме су владали Карађорђевићи и Пашић истовремено, јер се ту спојила, као и данас, воља за пљачком, са умећем пљачкања. Подозревам да имамо стране саветнике за пљачку, јер Срби нису систематични и организовани па, ако немају саветнике, отимају сељачки и провидно. Овде су ствари тако организоване, да народ више уопште не гласа за онога ко га не поткрада, или намерава да га потккрада. Сам појам поштења се изменио: поштен је онај ко не краде више него што је нормално.
Но, назад на основну тезу: наша сатница је, у областима где се ствара нова вредност, дакле у привреди и услужним делатностима, врло ниска, не већа од 300 динара на сат. У Европи је, уз краће радно време, негде око 1500 динара на сат, а цене су и овде, и тамо исте. Чак и ако узмемо вероватну претпоставку да нам наши оцеви нације и остали лопови дрпе 40%, опет нешто није у реду с рачуницом. Другим речима, ми не производимо ништа, већ плаћамо туђ, скуп рад. Баналан пример: ако купите Старбакс кафу од 400 динара, ви плаћате рад не овог слепца, који ради у Београду, већ просечну цену рада радника у Старбаксу у целом свету, што је свакако скупље од цене рада овде. У Ариелу је садржана цена рада радника Procter&Gamble-a на Западу, а не овог нашег мученика овде. Ми, дакле, плаћамо туђ рад, који је скупљи од нашег. То говори и наш трговниски дефицит, који чини око половине буџета, што је негде око седам милијарди евра годишње.
Примерице: Немачка има суфицит од 200 млијарди годишње. У реду, ми смо десет пута мањи, па би требало да имамо суфицит од 20 милијарди. Но, пошто смо технички и технолошки далеко иза њих, рецимо пет пута, и даље би требало да имамо 4 милијарде суфицит а, ето, имамо 7 милијарди чистог кала. Очигледно је да смо, у производном и трговинском ланцу исхране, ми планктон или, у најбољем случају, импала са сломљеном ногом на појилу на коме воду пију лавови.
Управо из ових разлога, комунисти су тешко опорезовали, рецимо, стране аутомобиле и то је ишло до чак 200%, уз исто тако високу царину. Зашто? Баш зато да не бисмо, купујући Мерцедес, гурали шушку у џеп богатог немачког радника, док наш радник у Застави седи беспослен. Данас тих баријера нема, тако да наш радник даје пет сати свог рада да би купио производ у који је Немац уложио сат рада, јер је цена немачког производа одређена ценом радног сата немачког, а не нашег радника.
То што пола света ринта, углавном јевтино, за западне фирме, не значи да је у неки Ајфон уграђен радни сат неког Кинеза, него радни сат белих господара из Америке, или Британије. Кинез добије своју сићу (и још мисли да је добро прошао), газде добију профит и екстрапрофит, а Сораб одвоји 300 радних сати да купи тај телефон, што му омогућава да се курчи и да буде конкуретнији за секс код наших скоројевића. Кад би западњаку било заиста потребно 300 радних сати да произведе Ајфон, он би коштао 4500 евра.
Заборавите на тенутак сам производ: ми наш рад размењујемо по лошем курсу. Кад кренемо, српски и русомански, да крекећемо како су западне земље задуженије од слободарске гологузије, која је наш вечити сан, сетимо се да сваки милион евради дуга Немац отплаћује са 66 000 сати рада, а мудри Сораб, геополитичар са квантним умом, са 350 000 радних сати. Како сад изгледа задуженост, рођаци?
Дакле, ако посматрате цене кроз радне сате, или вредност робе кроз ране сате, видећете да смо голи предмет исхране „пропалог“ Запада, који је ускраћен за разумевање политике кроз словенско-православни квантни ум. За неку другу прилику и неки други текст је питање да ли је успешност Запада, између осталог, условљена тиме што су будалама и паметнима у друштву нашли право место, а нису побркали, као ми.
Насловна – Karl Marx, working in his study in London in 1849., by Mary Evans Picture Library…
