Сораб све схвата једноставно и површно (за удубљивање и знање су потребни време и труд, које радије троши на сплавове и друштвене мреже), па је тако, пре готово четврт века, схватио и слободу, и демократију. Бежећи, мање-више оправдано, од Слободана Милошевића и његових Раје, Гаје, Влаје, Дачића, Шешеља, Вучића и тако даље, похитао је у руке Визионару и визионарчићима, који су му обећали да ће га увести у врли, европски свет, у коме ће чак и Сораб умети да погоди канту за ђубре. Обећали су Визионар и визионарчићи да ће нас тај свет волети, да ће нам помоћи, да ће нас учинити бољим људима, да ћемо слободно бирати, да ћемо ући у царство демократије које обала нема и у царство крилате слободе, која земљу не дотиче.
Сораб, паметан као што га је бог дао, са умом који не добацује ван шеснаестерца, а емоцијом која океане прелеће, изабрао је слободу уместо неслободе, богатство уместо сиромаштва. модерност, уместо балканског мрака, Тимберленд уместо опанка… Да је Грунф бирао, не би изабрао боље и паметније.
Сумирање није тешко: нисмо имали слободу, али смо имали својину. После 23 годинице, опет се скаче по улицама, тражи се слобода и демократија, али, јеби га, својине више нема. То је нама наша борба дала, скупа са визијом и визионарчићима. Свака зграда, сваки улаз су имали по два-три мини визионара, заточника слободе и демократије, који су кењали о еуропском рају и еуропским вредностима. Све сами робеспјери из нашег сокака.
Прве тековине слободе и демократије су се осетиле одмах: позатваране су домаће банке, које су биле хипотекарни власници наше својине, која је умрла са тим банкама; демократија је процветала гласањима из Бодрума и Солуна, а слобода под акцијом „Сабља“, у којој је ухапшено 12 000 људи за десетак дана (у Титовој диктатури, на Голи оток је послато 20 000 људи за пет година), а судски епилог је имало мање од сто случајева, док смо осталима платили одштету из буџета.
Даље су слобда и демократија цветали поклањењем цементара и шећерана, укидањем СДК, да би се сакрили токови новца, а онда и даљим крчмљењем свега што су генерације пре нас стварале.
Сва ова срања су се одвијала уз заглушну буку сељачких робеспјера, обичних људи из комшилука, с посла, са факултета, који су правдали сваку опачину Ђинђића, Коштуњавог и Тадића. Сви ти сељачићи, који су се клели у слободу и демократију, правили су се да не виде Бодрум, Солун и слична срања. Говорили су да је државни разлог већи и важнији од ситних заобилажења процедура. Паметни као што их је бог дао, нису ни знали да тако, баш тим ситним заобилажењима, почиње свака диктатура и да су поштовања процедура једини гарант слобеде.
На крају су се смучили свима и то толико да су се на власт вратили Јањевац, Дачић и неатестирани Сораб, Вучић. Толико су се демократе и остали лопови згадили свима, да смо позвали силе мрака и хаоса да се врате, само да ови оду у мајчину. И, ево их, опет из мајчине дозивају слободу и демократију са београдских улица. Срећом, дунстери су и не знају ништа. Лако је било 5. октобра, кад су Амери гурали зелембаће у буљу визионара и кад су припремили логистику. Сад, кад следбеници визије треба да склоне Вучића сами, некако не иде, изгледа све бедније, али још увек сјајно, у односу на оно како ће изгледати за пар месеци.
Сумарно: дали смо својину, банке, имовину, дали смо привреду, одрекли се науке, просвете, здравства, само да бисмо стекли слободу и демократију. Слободу и демократију нисмо стекли (не знам ни како бисмо стекли уз ове неспособне тантузе и њихове неспособне следбенике), али имовина је прхнула неповратно. Пут од неслободе и сиромаштва, до неслободе и сиромаштва, дефинитивно смо прешли на најтежи могући начин, али не треба бити неправедан: наша памет нам је то омогућила. Да имамо само две вијуге мање, на ланцу би нас водили.
Просечан Сораб, који има мршав IQ, негде око 90, није способан да схвати ништа што садржи апстрактну компоненту у себи, али је итекако способан да смета ономе ко схвата. А тај просечан јесте просечан зато што је половина још мање паметна од њега. Наша простота, она грађанска простота, која је далеко беднија од најбедније сељачке, није нестала, само се заогрнула Западом, и то не Западом Микеланђела, Бетовена, или Хегела, него Западом Мекдоналдса, Ајфона и Старбакса.
У основи, све што наш грађанизовани сељак жели, јесте да му се призна да је бољи и напреднији, да је модернији од осталих, недовољно грађанизованих сељака, који се нису воздигли до куповине у Зари и избацивања празних фраза о слободи и демократији. За крај, по стоти пут, уџбеничка дефиниција демократије: демократија је политички облик диктатуре новца, а не владавина народа, како марва мисли. Овде сваки сељачки робеспјерић мисли да боље зна шта је демократија од Платона, Аристотела, Шпенглера и Ничеа заједно, а баш то знање му омогућава осредњи IQ, јер они осредњи знају највише. Кад би се зајебавали.
Они којима је допало под руку нешто штива модерних мислилаца, па мисле да су они бољи, напреднији и лукавији од класичних, по њима превазиђених мудраца – тек су прича за себе.
Насловна – Максимилијан Франсоа Мариа Исидор де Робеспјер, 1758.-1794.
