Ова фраза („слободољубиви свет“) ми никад није била јасна и њено свакодневно понављање је не чини нити разумнијом, нити пријемчивијом.
На основу чега ми закључујемо да је један Рус слободнији од Американца, Брита, или чак Папуанца са Нове Гвинеје? Уопште не разумем у чему се састоји та руска слобода, коју нико други нема? Са нашим појмом слободе нешто није у реду, чим једну оријенталну деспотију доживљавамо као њено средиште.
Земља у којој људи фасују пет година робије, зато што рат назиивају правим именом, а не еуфемистичким, је слободна? Земља у којој каста, на челу са председником, безочно пљачка сопствени народ је слободна? Тајкунске јахте од пола милијарде долара су карактеристика слободног друштва? Важи. То се дешава кад се из својих, углавном неуротичних душевних стања, извлачи прича о слободи, правди, моралу и истини, омиљеним српским темама.
Друго је нешто код овог попчета у питању: он слободу види као оно стање једне групе, или нације, у коме свештеник има доминантан положај, у коме слободно застрашује вернике Страшним судом и мукама пакленим и клепа их за лову да их тога спасе, а додатно их клепа из буџета кроз братски однос цркве и државе, а тај буџет опет пуни народ, па и атеисти, од којих црква не би имала вајду без сарадње с државом. Та сарадња се углавном базира на томе што црква, за одређену накнаду, објашњава народу да је божја воља да покорно и без роптања служи властима, јер је и власт, је ли, од бога.
Стање, дакле, у коме држава и црква клепају по ушима се зове – слобода.
Не постоји појам правде, слободе, истине, или морала, који се неће извитоперити кроз уста свештеника, а сваки од ових појмова ће бити повезан са његовим социјално-економским положајем. Добар је онај поредак ствари, дакле, у коме свештеник доминира и остварује повлашћен друштвени статус. Ако се он правилно позиционира, онда и деспотија постаје оаза слободе.
Мали осврт: у социјализму смо били далеко слободнији него данас, јер смо били економски независнији, уз велики степен социјалне и материјалне сигурности, а радно место је било готово немогуће изгубити. То што смо ми слободу доживљавали искључиво као право да се Титу посеремо на главу није доказ неслободе времена, него наше глупости. Право да се лаје празног стомака није слобода, већ лудост. Но, у том систему, у коме смо били слободнији, црква није имала централно место, те је социјализам, у њеном тумачењу, царство Луцифера лично. Наш положај се, у међувремену, знатно погоршао, док се положај попчади драматично побољшао и – ето нас у царству слободе и правде! Тито је био зликовац и србождер, а Вучко је српска мајка Тереза? Како да не…
Ми, скупа са „браћом“ Русима, смо најнеслободнији народи у Европи. Робље смо политичара, тајкуна, попчади, па чак и послодаваца. У комунистичкој тиранији, радници нису носили пелене, а пендрек је био дупло краћи. Истина, попчад није тако лепо и гласно појала и трпала шушку у џепове.
Прича, она тужна прича како има и добих попова је тачна, али баш она показује да је све отишло дођавола, јер се добар поп, чак и у тумачењу ових љигавих новоправославаца доживљава као изузетак. Кад морони нешто бране, они то нешто заправо усеравају.
Ми и „браћа“ Руси смо нешто као планктон, хранљива подлога за сопствену елиту и за странце, којима нас та наша каста подводи. Ајд’ што смо сиромашни, ајд’ што нисмо много паметни, него смо још и смешни у тим својим замислима о слободи, правди, истини и моралу. Ми и „браћа“ Руси смо поседници свега тога, богом овлашћени поседници, а сви други су робље и покварењаци. Добро, не кажем, слободни су и Кина, Индија и нарочито Иран, а сви скупа на челу са Северном Корејом, последњом оазом истинске слободе на свету. Америка гладује, Британија се смрзава, а Рус распали фуруну, метне на сто кило вотке, навали на боршч, па боц-боц у празну чорбу и бог да га види!
Просто: у сложеним друштвима, нема слободе за сиротињу. У земљама које су од природе богате, већ само постојање сиротиње је доказ неслободе, односно доказ да се неко, нека елита или појединац, поставио између народа и добара које тај народ поседује. Замисао да у опљачканим народима може да постоји слобода се може објаснити само ниском природном интелигенцијом наших квантних умова.
Све што себи причамо је лаж и лаж је наша друга природа. Све приче о слободи падају у воду кад кренемо да лижемо буљу онима изнад себе и да потказујемо једни друге. Све приче о словенском и правсолавном братству падају у воду пред дуплом киријом, која се наплаћује руским избеглицама у Србији.
Просечан српски бирач, за тридесет година „слободе“, није изабрао макар једног пристојног политичара да га води. Изгледа да слобода без памети не вреди много. Лажемо себе да смо велики верници, док једни дуге варамо, и поткрадамо, коцкамо се и курвамо, мрзимо комшију и брата, цинкаримо се међусобно, завидимо и мрзимо се… Ја не могу да разумем, ма како вртео сва ова питања, како се може веровати у Бога, а бити рђав према људима? Каква је то новоправославна верска математика?
И тако нас попче учи: слобода долази са Истока, из велике, православне Русије. Паре, додуше, долазе са поробљеног Запада, заједно са владичанским аутомобилима. Не знам ни једног владику који вози ладу, или легендарног москвича. Изгледа да слобода и добар ауто не иду заједно. У реду је то: од попова се и очекује да буду лицемери, такав је занат, али зашто ми лажемо себе? Како смо дошли дотле да нам оријентална деспотија, православни калифат, изгледа као нешто што икакве везе са слободом има? Наша мржња према Западу није аргумент за дивљење Русији, то су две ствари које не стоје ни у каквој вези.
Русофилија, са својим чедом путиноманијом, је овде државни пројекат, односно држава и црква су, у удруженом злочиначком подухвату, слабим духовима, а таквих је највише, наметнула ову противприродну љубав. Пре Вучића, русоманија је била спорадична, а коминикее Кремља нису преносили наши водећи медији. Са Вучићем су Спутњик, РИА и РТ постали извор свесорабске мудрости. Од десеторице људи који су русомани, а тврде да не воле Вучка и да не гласају за њега, деветорица пресно лажу, јер вучкољубље и путинољубље имају исте корене, исту матрицу и, у дубини својој, једно су и исто.
