Пажљивији посматрач би могао да примети да, у последњих тридесетак година, од када буја неспутани српски патриотизам, имамо пљачкашку елиту без премца у савременом свету, да распродајемо све што нам је земља дала и што су нам преци оставили, да задужујемо праунуке, да људска права цветају као мушкатле на стероидима, да је Косово прхнуло, да се одбрана његова преселила у Београд, да су нам захтеви све оштрији, а јаја све мања, да је част постала бескрајно скупа, а вагина непојмљиво јевтина, да нико не чита, али Задругу и Парове гледају сви.
Пре појаве овог бећарског патриотизма, док још нисмо било овакви родољуби, некако смо били бољи.
Патриотизам је стварне животне успехе и људске квалитете заменио празним причама и масивним неуспесима. Основна поставка, ону коју је удбица наметнула, јесте да је комунизам развалио Србе зато што им није дао да србују и да ћемо, кад отерамо црвене и процвркућемо, све кренути набоље: економија, привреда, вера, црква, поштење, врлине свих врста, а онда се све десило супротно.
Случајност? Тешко. Патриотска прича, оваква каквa је овде пласирана, служила је и служи за разваљивање Сораба и за њихово одвајање од памети. Уместо делатног патриотизма, који би се одупро приватизацији, отимачини и који би чувао базу живљења, Сораби су се наварили на пароле, песме и народ најстарији, док су отимање базе живота, привреде, занемарили као периферну ствар. Најважније је било певати равногорске хитове.
Важно је, ко хоће, запазити да, како се пљачка примиче крају, како све мање има да се дрпи, полако пресушује равногорство, пресушује и антикомунизам, све мање Сорабља иде у цркву и мање досађује другима, а ћирилица, због које изгибосмо, полако нестаје из фокуса. Све ово је служило само за замајавање, док се рука у џеп увлачила. Сад кад је џеп празан, слободно можемо да пишемо латиницом и да будемо атеисти.
Позних осамдесетих, направљена је транзициона црква са Иринејем Буловићем на челу, смишљено је транзиционо равногорство, транзициони народ најстарији, ћириличари, створен је новопатритоски транзициони шљам и – ово посебно подвлачим – ништа од овога није самоникло, све је високорганизовано и временски одлично темпирано на територији читаве покојне СФРЈ. Из државе у којој су народи поседовали много, много својине, изронили су гологузи Сораби, Херувати и Бошњаци.
Лакоћа са којом смо попили ову водицу говори да смо, сви скупа, претполитички народи, племена, у којима је курчење важније од хлеба, па смо и добили оно што нам је важно. Оно мало Срба и Хрвата, који су дигли глас против отимачине и раздвајања од памети, заглушила је дрека патриота и то оних који су урлали по трговима тражећи слободу и независност да би, кад су их стекли, побегли из тих Дембелија које су дреком створили.
Грађанске опције, које је служба стварала иствремено са патриотском багром, немају свој садржај, оне постоје само као противслика национал-шовинистичким зомбијима. Дража, на пример, поред Тита, изгледа као губитник, али поред Весне Пешић изгледа као цветна башта. То је била функција другосрбијанштине, док је она мислила да просвећује Сорабље.
Остало је да се сломе још мали отпори, углавном везани за еколошка питања. Вучић ће, у то не треба сумњати, пустити своје патриоте да мрве оне који се буне против претварања Србије у месечеву површину. Функција оваквог патриотизма и јесте да буде пробојац сваке опачине која нас је задесила и која ће нас задесити. Овај и овакав фуњарски патриотизам, ни једно зло неће спречити, а многа ће омогућити. Чак и они аматери-националисти, који немају мозга, али имају јаке гласне жице, наносе велику штету, јер се од њихове дреке не чује ништа разумно. Касније, кад срања продју, кукају како их је преварио неки овлашћени, профи патриота и прелазе код истог таквог, који ће их тек преварити, јер им памет дотле добацује.
Нама треба редефиниција патриотизма и укидање овог вашарског родољубља. За Сораба је лековито да верује у Бога, а не у попа; да се прво описмени, па онда бира писмо, а не да изабере писмо на коме ће бити неписмен; Сораб прво мора да се ожени и добије децу, па да после другима кења о пропалој демографији; треба прво да среди своје двориште, да покоси траву и да поправи ограду, а да победу над Америком и униполарним светом остави за касније. Сораб не треба да пије и шмрче као свиња, него да сам буде узор другима. Децу треба да учи (примером) да не узимају сто евра од уништитеља свог народа, под изговором да су то „наше паре“. Докле год нам је сто евра важније од образа, ми своју земљу не волимо, а ни образа немамо.
Сораб прво треба да среди себе, па тек онда свет око себе.
Насловна – „Весела браћа, жалосна им мајка“, рад Уроша Предића из 1887. године
