Колико идеологија и уверења претходе памети, најбоље се види по томе што чак и веома паметни и образовани људи, необично љубе демократију, иако јасно виде да већина бирачког тела није у стању да покаже стране света, а камоли да разуме сложена политичка питања о којима гласа на изборима. Природно је да багра жели да се пита и да се изједначи са онима изнад себе, али није, барем привидно, нормално да они који се налазе више на друштвеној лествици, желе да се изједначе са багром.
Привидни, дакле, парадокс је лако разумети у српском кључу, односно у вођењу рачуна само о сопственој буљи. Демократска уверења су бесплатна, па зато и раширена, а Сораб нарочито воли кад је нешто јевтино, или бесплатно, од Лидла до политичког система. Горњи слој друштва тражи да багра буде политичка количина, јер га багра не угрожава. Како год нишчи гласају, судије ће и и даље бити судије, лекари ће бити лекари, професори ће бити професори. Горњим слојевима је свеједно ко влада, њихов социјално-економски положај се не мења. Ако друштвени талог изабере Ђинђића, скрамица друштва ће клицати, ако изабере Вучића, она ће негодовати, али је најважније да, код оба исхода, скрамица и талог не мењају место. Ником не пада на памет да одвоји 10% од плате за сиротињу, али јој лако даје право политичког одлучивања. Када би оно коштало, скрамица би се борила да се нишчима одузме право гласа. Док је бесплатно за скрамицу, демократија ће бити предмет обожавања.
У овој тачки се види сва разлика између размажене и себичне скрамице друштва, која за себе мисли да је елита, од праве елите, која је рођена у судару са великим животним питањима, а не на универзитетима. Свака права елита се огорчено и непомирљиво борила против багре и одрицала јој је право да буде политичка количина, као и право да одлучује о било ком проблему у друштву. Права елита хоће ранг, хоће право да она одлучује о свему, а не зимовање, летовање и државне јасле, као скрамица. Скрамица (скоројевићи) се од нишчих не разликује по рангу: оба слоја имају иста стремљења и исте тежње, само разичите материјалне могућности да их задовоље.
Елита хоће волан у колима, а не удобније седиште; елита хоће да пљачка и користи багру за увећање моћи државе и друштва, а скрамица хоће да пљачка багру само да би у своју корист прераспоредила друштвено богатство. Елита ризикује, скрамица воли сигурицу; она жели да све друштвене промене буду декоративне, а не суштинске. Егалитаризам, који проповеда скрамица, делећи свима и свакоме људска и мањинска права, има природну границу у праву на једнак стандард и једнаке приходе. Чим се дође дотле, егалитаристи нагло постају елитисти, чувајући своја добра и бенефите од сиротиње. Права елита је слепа и за људска права, и за материјалну корист. Интереси једног друштва су веродостојни тек ако су интереси целине, а не интереси слојева. Ни скрамица, ни багра, не могу да се дигну до те мисли, већ поступају обрнуто: своје партикуларне интересе проглашавају интересима друштва.
Оно што, међутим, спаја скрамицу и багру јесте стална, огорчена борба против елите и елитизма уопште, јер их елита потчињава себи и ставља у функцију целине. И скрамица, и багра, међутим, познају и признају само сирову моћ, моћ шефова, пандура и политичара, а огорчено одбијају, онако, по робеспјеровски, сваки ауторитет који није заснован на батини. Зато се никад не буне против полицијске хунте, у којој живимо већ век и по, али зато са великом страшћу бране фоке и мањинска права, а за неширење озонске рупе би живот дали.
Наш, српски егалитаризам, у коме вредност има само оно што је бесплатно и безопасно, гуши чак и могућност заснивања – не елите, јер је то апсолутно немогуће – већ и елитистичког погледа на свет, у коме вредност имају само оне ствари које су скупе и које су опасне по живот. Елита хоће успех у историји, скрамица и багра само успех на банковном рачуну.
Насловна- „Studies Made in the House of Lords“, by John Lavery (1856–1941), тhe Fitzwilliam Museum
