Српски војни обавештајци – Александар Лека Ранковић

Лета 1966. године, због оптужби да је шпијунирао председника државе и ковао завере, из власти је одстрањен Александар Ранковић, други човек Југославије.
Уочи Пленума ЦК СКЈ на Брионима, познатијег као „случај Ранковић“, Добрица Ћосић упућује писмо Јосипу Брозу у коме га упозорава на велики углед који Ранковић ужива у српском народу, као ниједан савезни функционер из Србије…
Текст тог писма гласи:

“Драги друже Тито,

Ако у овом часу не бих рекао то што осећам, изневерио бих своју комунистичку савест.
Ако Вама лично не бих изговорио ових неколико реченица, сматрао бих да сам Вас издао и да у мом животу нисте оно што јесте.
Кад не бих веровао да знате колико Вас поштујем и ценим, не бих имао ни права, ни разлоге, ни храбрости да Вам пишем ово писмо.
Догађаји у које смо ушли и који следе, по мом дубоком уверењу, по нечему су судбоноснији за морално и политичко јединство наших народа чак и од оног што у нашој историји чини Хиљаду девет стотина четрдесет осма.
Ви сте, друже Тито, пред чином и у чину који ће битно утицати и на величину и историјске размере Вашег животног дела. Тај чин може бити трагичан у револуционарним, политичким и моралним биографијама свих нас што вас три деценије одано следимо кроз сва искушења савремене историје.
Реч је, разуме се, о ономе што ће се у политичкој хроници наших дана називати “случај Ранковић”. То што нам је јуче на састанку политичког актива Србије речено од стране Извршног комитета, запањује и ужасава. Толико запањује и ужасава да се не може рационално да прими и верује. Не може се веровати да неко нормалне памети контролише Тита, да је ставио прислушне апарате у његове одаје, да било чим и било како сме да повреди и угрози Титово достојанство и његов лични интегритет.
Још се мање може веровати да то чини Александар Ранковић. Толико је то монструозно и нереално да не може као акцију да замисли ниједна озбиљна непријатељска шпијунска централа. А ако је то истина, онда је то толика и таква срамота за Југославију и Револуцију, да су дужни они који брину за њену судбину, њено достојанство и част у свету, да спасу земљу од срамоте, да све нас спасу срамоте коју ничим нисмо заслужили.
Управо Ви, друже Тито, дужни сте животом, ауторитетом, заклетвом коначно, да сачувате достојанство наше земље и револуције било како и од било кога да је оно угрожено.
Вама је добро познато да је Александар Ранковић, после вас најауторитативнија морална и политичка личност југословенске револуције, да после Вас ужива највеће поштовање и љубав радничке класе и народа. Сви остали значајни и заслужни људи стоје далеко иза њега. Ако то и није историјска правда, онда је то најмање кривица народа и бораца наше Револуције. Што се посебно Србије тиче, она Ранковића види са Вама и увек поред Вас. У осећањима љубави и поштовања српског народа, после Вас, Ранковићу нико није раван. И било шта да се догоди у политичкој судбини једном или другом, биће погођена обојица. Пропорције су немерљиве и нису одлучујуће у моралним и психолошким одређењима савременика. Без Вас, Александар Ранковић не значи много, али ћете и Ви без њега бити слабији.
Спреман на све последице, ја Вас уверавам: политичким падом и крахом Александра Ранковића започиње у Србији процес моралне, политичке, националне дезагрегације и раскол који ће наша генерација тешко моћи морално да поднесе и превазиђа. После оваквог пада и краха Александра Ранковића, бојим се да ни Тито више неће бити Тито, ни СКЈ оно што свет верује да јесте у авангардној ренесанси социјализма и превазилажења свега што чини стаљинистичку епоху.
То је тако и зато што се ниједан од водећих људи Савеза комуниста није толико савесно поистовећивао са Вама, толико идеолошки и политички следио Вас као Александар Ранковић.
Верујем да не изражавам своје мишљење ако Вас молим да у овим мучним искушењима будете велики као што сте увек били, учините све да се постојеће идеолошке и политичке разлике међу вама не претворе у раскол, који у ванредно сложеним и тешким приликама у којима се налази наша земља, може имати трагичне и неизбрисиве последице по југословенски социјализам и јединство наших народа. Пронађите методе, решења и излазе који нас не бацају у нове тешкоће и несреће. Јер, све ми се чини да, у извесним и оваквим победама, победници могу бити несрећнији од поражених.
Да имам срећу да Вас видим пре 1. јула 1966. рекао бих Вам много више и конкретније о свему. Овако, знајте шта мислим и верујте да ћу ја до краја живота служити истини, добру, социјализму ове земље и бити вам одан као што сам и до сада био.
Срдачно Вам стеже руку и поздравља Ваш…”

Годинама касније, поводом овог писма, Ћосић ће изјавити:

“П.С. Узбуђен тада, поштен и наиван. А ја се стидим тог поданичког тона, тих поданичких речи”.

“Тито је на седници Извршног комитета, обавештавајући форум о мом писму, цитирао само оне реченице у којима казујем да у Србији нико нема Ранковићев углед и да су сви остали функционери испод њега у народу”.

Извор – „Време писца“ Добрице Ћосића

Ево како се на случај тог писма осврнула Јованка Броз, у разговорима вођеним са докторандом Brown универзитета, Дејаном Бркићемм, током 2011. и 2012. године, у оквиру „Cold war Oral history Project“:
„Када је дошло до случаја Ранковић, онда су Мишковић и то друштво почели кампању око тога како је Ћосић написао Титу писмо у коме се наводно супротставља одлукама Пленума и предлагали његово гоњење. Знајући како Тито гледа на Ћосића, питала сам: „Па добро, шта је то?“ Тито ми је рекао да он не зна за то писмо и затражио Ћосићево писмо, у којем он пише Титу да ће рушењем Ранковића Тито бити пуно слабији. Та реченица је била суштина. То писмо је донио један од секретара. Тито и ја смо седели у Титовом кабинету. Нас двоје пили каву. Доносе писмо, Тито наравно отвара писмо, и ја видим – Ћосић. И ја кажем: „Па ваљда нећете ради те реченице да га гоните?“ А већ су почели већ прије свега овога да га опањкавају. И би ми жао, у дубини душе, да страда ради тога. То писмо остало је у Титовом столу и послије његове смрти. Ја га једноставно ставила онако испод мапе, и жао ми би. Само ради те реченице су били почели да га прогоне….“