Из Милошевог текста у „Идејама“, „Наша хиљадугодишња култура“ издвајам једну бритку паралелу латинског и цариградског продора у нас:
„Силина цариградске цркве била је у томе што је дозвољавала наш словенски језик у цркви. Латинска култура и просвета из раскошних, приморских градова и њених богатих цркава, остала је само морска пена за наш народ на јадранским обалама. Не треба заборавити да је то латинско свештенство нашем народу тамо, у оно доба, дрско довикивало: „Ни један прави син римске цркве не може да се радује кад при олтару чује словенски, варварски језик!“ Дааа, балкански варвари.
Даље каже: “ Ништа не може побити истину да се једино код Срба, у нашем Средњем веку, зачела и сачувала велика словенска просветна снага и само у балканским крајевима сачували велики трагови сјајне архитектуре и сликарства, које данас проучава сва Европа. Трагови, сем тога, једне широке, материјалне културе, чији заштитници постадоше Немањићи, који беху „као метеори“.