„Нека слепи гуслари певају уз гусле и прости казивачи нека причају без гусала о вечери кнежевој, и нека у причама и песмама помињу, и Југа, и Југовиће, и Милана, и Ивана, и Бановића Страхињу; и нека учени песмотворци и стихотворци, Мушицки, и Стерије, и Живковић, и надаље, оплакују ‘матер беде вечеру кнежеву’, и у кантатама јасно и гласно спомињу те исте, но будући српски историк, којега је задатак сасвим други, него што је гуслара, певача, песника и опевача и нарикача, нека се устегне и не да срцу на вољу, и пишући повест о боју на Косову, нека не слуша ни на те песме и приче, ни на оне по тим песмама и причама удешене повести, већ нека пита и испита, шта се у првим и најстаријим те најбољим изворима и повесним споменицима о томе каже и како се то, што се у разним изворима каже, међу собом слаже.“
Архимандрит Јован Иларион Руварац
“Прихватање германског катедризма од стране руских историчара оставило је ужасне послиједице, јер је огроман број руских историчара почео да самопоништава словенство на простору средње и западне Европе, и да самима себи уврежују, натурају размишљање да смо ми уствари тиква без корена. Како каже неумрли Милош С. Милојевић, по Нијемцима и њиховим руским епигонима ми смо се појавили једног лепог јутра као печурке после кише, бог те пита одакле. А што и не би могло 150 милиона Словена тако да се појави, одједном? Отприлике та је прича била. Но, када се Србија ослобађала у 19. вијеку, поставило се питање њеног образовања, њеног школског система и то је ријешено на најгори могући начин. Ријешено је Доситејем Обрадовићем и њему сличнима. Они су отворили врата, тј. отшкринули, врата тада још нису била потпуно отворена, политичким идеологијама Запада које су потом зацариле као једина научна мисао у Србији. Сви наши умови, једва научени да се прекрсте јер су имали тек по двадесетак година, слани су у Грац, Беч, Берлин и остале западне центре, где су се хтјели не хтјели сусријели и са неописиво великом количином мржње која нема везе са науком, а коју су морали научити под именом историјског критичког правца.
И сви наши научници – не само историчари, филолози, лингвисти, већ и многи други – тамо су учили ту науку. И још су већу грешку правили враћајући се овде и натурајући то што су тамо учили овом народу, овом поднебљу и овом простору. Посљедице њиховога дјеловања се данас виде на најбољи, боље речено на најгори могући начин. И то у времену, што рече Милош С. Милојевић, када Срби много више знају о Хотентотима и Тунгузима него о себи самима. У том лудилу ми имамо људе са српским именом и презименом, можда и вјернике Православне цркве, који се воде као наша назови елита, али који већ безмало двеста година спроводе германско-катедристички план на Балкану најсуровије што могу.
Међу њима се у најгорем могућем смислу те ријечи истичу Љубомир Ковачевић, Иларион Руварац, Станоје Станојевић и да не набрајамо даље – а ни данашња Академија се ни по чему не разликује од тих њених германофилних зачетника. Ми смо народ екстрема. Имамо екстремне издајице, а имамо и екстремне родољубе, спремнена највеће могуће жртвовање, што смо небројено пута доказали. У истом том времену када је европеизација захватала сваки део друштва, европске тековине су биле увожене у Београд, гдје би се усталиле па одатле ишле у цијело Српство.“
Aндрија Вујовић
(Предавање на тему Непознанице српске повести, одржано 29. августа, 2002. године у Књижари Жагор у Београду, у оквиру редовних састанака СРПСКОГ КЛУБА)
Čudo bi bilo da je drugačije.
Питање за Александру.
Када ће на ред доћи да се у Децивилизатору говори о Милошу С. Милојевићу?
Хвала на одговору и поздрав.
Никада. Поздрав.
Tek tako, bez obrazloženja?
Čime sam Vas naljutio?
Jao, niste Vi mene ničim uvredili, nego, prosto je tako. Mišljenja sam da bi to bilo kao kada bih o Deretiću (ne mislim na našeg velikog istoričara književnosti) i njemu sličnima pravila emisiju. Doduše, i mogla bih, ako bi mi tema bila nešto tipa – fenomen šarlatanstva u Srbalja.
У реду је.
Мало загребите около па погледајте ко је све поборник аутохтонистичког погледа на српску историју и ко је све, касније пратио Милоша С. Милојевића .
Сима Лукин Лазић, Панта Срећковић. Анђелија Станчић Спајић, па Илија Живанчевић, Милан Будимир, Веселин Чајкановић.
Да ли су ови људи шарлатани?
Деретића спомињати је непримерено, човек је аматер и преписивач а не историчар.
И питање.
Зашто је Милош С. Милојевић био забрањен преко 130 год. док су се поборници берлинско- ватиканске школе ширили по српској историји?
Поздрав?
Zagrebala odavno i nisu me baš impresionirali svojom profesionalnošću i razboritošću. Pogotovo ne tom idejom da je neko seo na nekom kongresu i odlučio: „E, od danas ćemo da izmenimo ovom narodu istoriju i da mu serviramo novu, onako kako mi hoćemo…“