Симина 9а – балада о дисидентима

У крутим и нетолерантним комунистичким режимима врло би тешко било одредити шта појам дисидент уопште значи. У доживљају обичног човека, дисидент би отприлике био нека врста отпадника од комунистичке идеологије, или бар неко у коме се родио трачак сумње у очекивани, прокламовани раднички рај. Чак и то, само по себи, не би било довољно да се неко означи као дисидент, већ би се подразумевало да тај неко ту своју сумњу изрази у јавном простору. То што неко сумња у себи не чини га отпадником.
Постоје два различита доживљаја комунистичке власти у данашњој Србији:
– један је да је она била сачињена од примитивних и неписмених партизанских комесара и полуинтелигената,
– а други да та власт није била нимало наивна и глупа како то модерни антикомунисти хоће да представе.
Стално се потцењује чињеница да су пре рата комунисти били у илегали и да су били мета прогона специјалне полиције. По природи ствари, хтели не хтели, у том додиру са специјалном полицијом и, уопште, видевши какви се методи примењују, да би се политички живот једне државе ставио под контролу, нешто су и научили. Свакако су приметили да гола пребијања у Главњачи нису била довољна за сузбијање комунистичке идеологије. Морали су закључити да, после рата, прости физички прогон непријатеља комунизма није довољан да се разбију антикомунистички кругови, већ да се у тим антикомунистичким круговима морају имати „своји људи“. Уосталом, ко ће показати своје антикомунистичко расположење пред удбашима у црним кожним мантилима? Душа се отвара смо пред неким за кога верујеш да је твој, односно да сте истомишљеници.
Ту треба уочити разлику између истинских отпадника од комунизма (или од идеологије КПЈ, који су били ликвидирани и прогањани) и дисидената, који су били не само толерисани, већ и често мажени од стране система. Режим је у тајности вршио ликвидације и прогоне истинских отпадника, док је дисиденте јавно оглашавао у својим новинама. Људи са антикомунистичким уверењима су наивно приступали тим дисдентима и тиме тренутно били регистровани као непријатељи режима…..

У својој књижици „Одговор Миће Поповића“,  сликар је забележио:

„Дању смо радили сваки свој посао, ноћи смо проводили свађајући се. На причу да је неком вредном ципелару одузета радња за пенџетирање ципела, или на вест да су национализоване пиљарнице и бифеи, градили смо начелна питања као тврђаве и на њих наивне јуришали као на ветрењаче… Мотори раде, брекћу да се распадну, а с места се померити не можемо. Само да не бисмо и ми личили на уобичајену причу о повратницима и преживелима из ратова – нисмо хтели да будемо разочарани. Вртели смо се у кругу својих очитих немоћи, али и врло одлучних непристајања. Наше црне мисли и слутње, у оном црно-белом времену, биле су нам изазов, а не разлог да одустајемо од својих непомирења. У Симиној 9а није било резигнираних, већ очајних, огорчених, неумољивих и према својим безизлазима. Вечерима смо се гушали у констатовањима, док не искрсне нека права реч као отворени прозор. Састајали смо се свако вече, као на каквом дежурству где се по читаве ноћи остаје отворених очију  да нешто не пропустимо, да се не почнемо привикавати на очигледност привида. Сви смо тражили како да изађемо из коже у којој нам је, као савременицима бивало не само тесно, већ и понижавајуће да живимо.“
То је записао велики Мића Поповић, а сам Михиз је за њега и Ћосића рекао да су са крајње супротних страна ушли у његов живот да ту заувек остану – први са дна провинцијског војног затвора, други са престоничке врхушке нове власти.“
Мића Поповић је умро 1996-те, а Михиз се није појавио на сахрани, записао је Ћосић.

„Жика ми је испричао да је Михиз јецао у телефон кад му је јавио да је Мића умро. Њих двојица су се безусловно волели.“…

Послушајте емисију….