Једна од основних карактеристика сваке олигархије је та да она влада искључиво из сенке. Под овим подразумевам да се олигарси не експонирају превише у јавности, већ да у јавност пуштају своје пијуне како би народ мислио да ови владају у интересу свих, а не у интересу мањине – олигарха[1].
Свака олигархија воли да се игра својим пијунима. Омиљени пијуни олигарха су политичари. Они скакућу
по позорници, као луткице са кончићима на рукама, глумећи у представи која се зове демократија.
Да ствар буде гора, народ мисли да су ове луткице моћници, не знајући да се моћ заправо налази негде другде – иза завеса представе. Једну такву представу гледали смо и пре неколико дана, када су се две луткице, два мала кловна, Вучић и Путин, састали у Русији[2].
Наравно, многе ће незналице хвалити овај сусрет, не увиђајући суштину политичких процеса и право стање моћи. Праву моћ имају само олигарси и они који им се наметну. Стаљин је био олигарх. Горбачов, Јељцин и Путин – слуге олигарха. Они су марионете, иза којих се смеју олигарси у сенци, вукући све конце. Како ствари функционишу? Свака олигархија гледа да у потпуности контролише политички и економски систем. У том смислу, небитно је о каквом се систему ради, олигархија увек гледа да тај сисетм прилагоди себи, био он феудалан, капиталистички, демократски, или било који други. Друга моћна карактристика њена је следећа – олигархија што дуже влада, теже ју је искоренити. Тако на пример у Русији, имамо сиву еминенцију која њом влада вековима, без обзира на политички систем који је актуелан у земљи. Политички системи се мењају, олигархија остаје. Када је Стаљин дошао на власт прво што је пред собом затекао били су управо олигарси. На његову жалост, олигарси су били исувише моћни да би могао да их искорени. У немогћности да их се реши, Стаљин је имао две опције:
- да се повинује њима, моћницима, и ради све оно што је у њиховом интересу, другим речима, да постане њихова марионета;
- да и сам постане олигарх, и да покуша да контролише олигархију, односно да ограничи њену моћ[3]. Наравно, Стаљин је одабрао ово друго.
Морам да констатујем да је Стаљин био последњи руски владар који је успео да се наметне олигархији. Сви руски властодршци након њега били су марионете олигарха. И ту долазимо и до треће караткеристике олигархије, која је већ раније споменута – политичари су углавном инструменти олигарха, којима се остварују њихови циљеви.
Вратимо се сада на српске марионете. Наш случај је специфичан, јер је Србија, за разликуод Русије,
окупирана колонија. Властна окупационој зоникоја највише одговараокупатору није олигархија. Олигархија може постати превише моћна, и отргнути се из руку окупатора. Стога је идеалан тип власти који одговара свакој окупационој силитиранија (или страховлада). Тиран је апсолутно суров према
народу, и нема никакву стварну моћ, већ је верни послушник господара (освајача) који га је на власт поставио. Како нема суверене структуре моћи, већ је сва власт сконцентрисана у рукама тиранина и мале клике око њега, тиранин је безопасан за његове господаре, те га могу лако свргнути ако није довољно послушан. Да сумирамо, када освајачи освоје неку земљу, на њену власт тада углавном поставе тиранина у чијим рукама је сконцентрисана сва власт, али на начин да овај остане марионета. У том смислу, како су и сами освајачи (Американци или други), олигарси, они задржавају исти принцип политичке контроле као и руски олигарси – марионетска власт. Једина разлика је та што страни олигарси не дозвољавају
форимрање српске олигархије, већ чувају тиранина на власти како би лакше контролисали Србију.
Истакнимо за крај још једном најважнију тачку – олигархија увек гледа да удовољи свом основном интересу – а то је да преживи у сваком политичком систему и да у њему има моћ. Све остало је представа у којој глуме марионете олигарха.
[1] Овде одмах желим да се оградим од теоретичара завере који се користе смешним терминима као што су „владари из сенке“. Овде не говорим ни о каквој врсти тајних субверзивних група, већ о сконцентрисаности политичке и економске моћи у малим круговима или структурама. Олигархија свој политички утицај углавном остварује посредно, преко политичара и властодржаца, избегавајући тиме експонирање у јавности.
[2] Овај догађај називам марионетском представом, јер је очигледно да руској олигархији балканске територије ништа не значе, и да подела карата у којој Америка контролише Европу, за сада одговара Русији.
[3] Исти избор начинио је и Мусолини када је дошао на власт. Најмоћнији припадник олигархије тада је била италијанска мафија. Са њом је Мусолини морао жестоко да се обрачуна, иако је наравно никако није могао искоренити.
Pojam oligarhije je oblik vladavine u kojoj se vlast nalazi u rukama manjeg dela stanovništva, koje svoj superiorni položaj obično duguje poreklu, materijalnom bogatstvu, vojnoj snazi, bezobzirnosti ili političkom uticaju.
Najaktuelniji primer takvog ponašanja koji nam je poznat jesu porodice Buš, Kenedi, sada Tramp u Sjedinjenim Američkim Državama.
Ruski oligarsi su se pojavili devedesetih godina, nakon kolapsa Sovjetskog Saveza i promena na njihovom ekonomskom tržištu.
U našem slučaju kao najpoznatijeg oligaraha možemo smatrati Miškovića. Neki intelektualci i iskusni politikolozi veruju da oligarhijska vladavina ne bi dozvolila ovolike društvano-političke devijacije anonimnih i neiskusnih politikanata. Oni to jednostavno ne bi smeli da dopuste, jer nije u skladu sa načelima oligarhijskog upravljanja sistemom i brzo bi se urušila sama struktura vladavine oligarhije.
Milošević je to imao na umu,uz savete Borke Vučić i dede Avrama, kada je stvarao tajkunsku strukturu. U Hrvatskoj je najeklantantniji slučaj Todorić, na Kosovu Pacoli.
Treba primetiti da je oligarhijsko društvo nestabilno, njegova moć se menja vremenom (bilo da opada ili raste) i taj fenomen je dodatno zakomplikovan spoljašnjim uticajima, na primer – ratni uslovi dopuštaju jednom pojedincu da koncentriše i uzme veliki deo moći, ali uz rizik da će postojeća oligarhija nestati bilo porazom bilo pobedom (Rim koji je i pored osvajanja doživeo debakl ).
Neki politikolozi vjeruju da su svi politički sistemi, bez obzira kako se nazivali, po prirodi mane-više oligarhijski.
Prema Aristotelu, oligarhija je bolja od demokracije.
@ Ево мој драги пријатељу Владимире Павићевићу (са извесним закашњењем) коначног става Кaтоличке Цркве о Праљку,
КАТОЛИЧКА ЦРКВА ЗАБРАНИЛА ГЕНЕРАЛА ПРАЉКА:
Нема мисе за припаднике ХВО
Бискупија Ротенбург – Штутгарт забранила је католичким мисијама одржавање било каквих побожности или миса за „осуђеног ратног злочинца Слободана Праљка“.
12/27/2017 12:23 Фокус 9 Свет Регион
Водисмо мој Владо дугу и тешку полемику. Али ти усоврљио па никако да послушаш мудрог Вилогорског. И шта би? Па би, онако како Вилогорски претсказа °-°
Опет борба са замишљеним противником – ја се нешто не сјећам да смо расправљали о ставу католичке цркве према Праљку, садашњем или будућем, али `ајде, ти си „вадикал“, па је сукоб са чињеницама константа – ту помоћи нема.
Ти си вјероватно први некатолик коме је теолошко мишљење католичке цркве битно (изузимам људе којима је то професија). Можда и јеси католик, што је такође легитимно – не знамо ти, како рекох, имена ни лица. Познато је, уосталом, како су цркве, католичка нарочито, мада ни друге не заостају, безгрешне у мишљењу и пракси, па ако оне кажу…
У сваком случају, мене мишљење ни ових мојих православних попова много не занима, а тек ме за католичке забоље уво.
Дакле, за мене је Праљак био особа са тестисима и неко ко је мислио да постоји нешто важније од голог живота – то је својим чином посвједочио. Ја тако, а шта о томе кажу теолози, није ме и неће ме никад интересовати.
Ово горе због других који читају, да не буду у евентуалној дилеми око мог мишљења о Праљку, ако их оно занима.
Друго, теби речено: ти и ја не водимо полемику, него те ја гњавим јер не трпим твоју врсту пљувача који се крију иза анонимности коју интернет пружа. Полемика подразумијева да се искључи лично, и да се разговара на начелној основи. Ти си то први прекршио, што ме ослобађа обавезе да будем фин. Стога, немој доводити људе у заблуду да у нашим препуцавањима има нешто начелно. Напротив, врло сам личан. Можда то није модерно, можда сам неваспитан, можда сам досадан, али шта да радимо сад – нећу одустати, ма шта о томе мислила, примјера ради, бискупија Ротенбер – Штутгарт.
За разлику од тебе, ја не допуштам да моје схватање добра и зла, лијепог и ружног, поштеног и непоштеног „винклују“ држава, партија или црква – то сам добио од Бога и предака, и провјеравам кроз живот који живим. Неко је имао дједа, неко има партију, неко цркву.
А бискупија Ротенбург – Штутгарт и било ко други може и о томе да мисли шта му је воља – па, ако јој се свиђа, нека се исплаче на рамену папи у Ватикану. Или, Светом синоду, у склопу неког међурелигијског дијалога.
Sve nam je lepo objašnjeno, ali na kraju teksta naiđoh na kontradiktornost:
“ Овде одмах желим да се оградим од теоретичара завере који се користе смешним терминима као што су „владари из сенке“. Овде не говорим ни о каквој врсти тајних субверзивних група, већ о сконцентрисаности политичке и економске моћи у малим круговима или структурама. Олигархија свој политички утицај углавном остварује посредно, преко политичара и властодржаца, избегавајући тиме експонирање у јавности“.
Možda nisam lepo razumeo, da li oni, kod kojih je skoncentrisana politička i ekonomska moć, mogu biti nazvani vladarima? Kako bi to neko vladao ako nema ove dve moći? Ako se ne zna ko si „oni“, a postoje, sigurno je da nisu eksponirani, već se nalaze negde „u senci“.
Svaki (profesionalni) političar (u suštini) samo voli da je u centru pažnje. Ignorisanjem ga možemo kazniti i sačuvati svoje dragocjeno vrijeme (i živce). Ionako se on ništa ne pita.
Александра,са малим закашњењем,Вама, Милану, радију 2М, пратиоцима сајта и наравно мом драгом „противнику“ Влади Павићевићу честитам,
Срећне божићне и новогодишње празнике,
Очекивао сам завршну новогодишњу анализу неке актуелне теме, али у реду одмор је важан, а проблема и анализа ће увек бити.
Поздрав, Вилогорски !!!
Hvala, „Vilogorski“.
Svako dobro!
Dragi moj Vlado,
Sretan ti Božić i poživeo ti meni dugo ljeta i godina.
Budi ti meni dobar otoraninolog i pomozi narodu a Bog će i tebi pomoća.
Ostavi se sindikalisanja.
Savet od tvop velkog prijatelja.
Vilogorskog
Постоје два Владимира Павићевића, оториноларинголога.
Ја нисам тај на кога ти мислиш – тај ради у Клиничком центру у Подгорици и синдикалиста је. Колико знам, није Србин и јесте био нешто у синдикатима, не знам да ли је још.
Ја радим у цетињској болници.
Нисмо у сродству.
Ето, да те не свађам са пријатељем.
Postoji Vladimir Pavićević iz Herceg Novog on je politikolog, tvoja generacija.
Uostalom to i nije bitno. Ja polemišem o idejama i sa idejama.
Likovi me ne interesuju, već ideje koje mogu dovesti do rešenja problema.
P:S:
Studirao si u Novom Sadu a stažirao si u Podgorici.
Очигледно је да ти боље од мене знаш ко сам ја.
После овога, више заиста није потребно да се ја спрдам с тобом. То сасвим добро чиниш и сам. Мени преостаје само да те гњавим.
П. С. Ако ти је важан мој животопис, студирао сам у Подгорици, тамо стажирао, специјализирао у Београду.
Стварно си „вадикал“: најприје ме „раскринкаш“, па кад испаднеш глуп у друштву, онда се позиваш на начелност. А опет, никако да се представиш, да знамо ко си – како се ти зовеш, гдје ти радиш, гдје си ти студирао, гдје стажирао…
Немам ништа против анонимних коментатора, ако им је говор пристојан, без личног тона и без увреда. Како ти ниси такав, „труба“ је да се позиваш на идеје и начела. Да се на свој уобичајени начин обраћаш људима у кафани, имао би велику шансу да добијеш по лабрњи. Но, сигуран сам да си у кафанама кудикамо пристојнији него на интернету. Тамо не можеш бити анониман.
Дакле, још једном: ово је лично, јер си ме лично увриједио. Ја те због тога гњавим. Твоја „мудрост“ је само терен на коме то могу да радим а да се не спуштам на твој ниво.
Значи, и надаље ћемо овако. Бар док се не сретнемо у кафани.
Dragi Vlado,
Kažeš – Значи, и надаље ћемо овако. Бар док се не сретнемо у кафани.
Kafane ne posećujem jer nemam vremena za bacanje. Bavism se svojim poslom.
Evo prekidam svaku „društveno korisnu raspravu“ iz očiglednog razloga povrede tvoje sujete.
Znači neću ti se obraćati ukoliko stvari budu u skladu sa normama etičkog kodeksa.
Puno pozdrava od tvog drugara Vilogorskog,