Емисија о потпуковнику Војину Поповићу, чувеном војводи Вуку….
На фотографији се налази споменик Војину Поповићу, који је постављен 1936. године у централном београдском парку на Топличином венцу. Овај парк има више имена. Неки га зову парк код Паласа, неки парк “Пролеће”, други парк “Код пролећа” (јер се ту налазила кафана “Пролеће”још од 1870. године, а била је ту и на почетку Првог светског рата). Споменик је био рад. тада најпознатијег вајара, Ђорђа Јовановића.. Њега није, као што се то можда мисли и као што би то требало и да буде, подигла држава, већ преживели саборци Војводе Вука и чланови њихове породице.
„Бронзана скулптура војводе, који је на симболичном узвишењу закорачио у снажном покрету напред, са завијореним огртачем, као да и даље предводи своје чете, мада у предаху између борби, јер је оружје спуштено у десној руци, док левом руком показује напред на градове (на југу Србије) које треба ослободити. Војвода је представљен реалистично, у изгледу лица са брковима и у народној одећи. На глави је капа са амблемом четничког покрета (мртвачка глава са прекрштеним пушкама и двоглавим орлом), а одежду четничког војводе, вође народне војске, чине делови народне ношње и огртач, док му је око паса привезан појас од метака.
На подножју скулптуре урезан је потпис аутора Ђ. Јовановић 1929. Текст утиснут на фронталној страни постамента гласи: Војвода Вук 1880–1916, а на бочним странама постамента постављене су плоче са уклесаним именима места и градова (по седам на свакој) у чијим је ослобађањима учествовао: На десној плочи: Челопек, Куманово, Битољ, Елбасан, Брегалница, Самуровића Ада, Лозница. На левој плочи: Јадар, Конатица, Београд, Власина, Кајмакчалан, Сива Стена, Груниште…. Скулптура војводе Вука има посебну културно-историјску и уметничку вредност, јер је историјски документ о српској добровољачкој народној војсци, али је и дело једног од најистакнутијих српских скулптора. Вајара кога је и народ волео… Ово је једини споменик четничком војводи у Београду и то представљен у целој фигури, док су остале војводе припадале регуларној војсци и многи од њих представљени су у виду бисте. Тако је „страшни“, неустрашиви и вољени војвода Вук приказан као командант народне војске, али и саборац, који одећом и оружјем истовремено персонификује и све оне које је предводио. Овим спомеником прослављена је идеја о Ослободиоцу српских земаља, али и ратнику као врхунском узору. У визуализацији лик није идеализован, већ је моделован према аутентичном изгледу, чак је приказан као нешто старији човек, иако је ранама подлегао у 36. години.“ (извор – Завод за заштиту споменика културе града Београда)
Споменик је преживео све касније ратове, али и доба социјалистичке државе, што напомињем и зато што се са обе стране налазе лобање са укрштеним костима – четничко обележје у Првом и Другом светском рату. Мени лично то говори да су све ове данашње приче о партизанском реваншизму више него претеране. Да нису, баш би дозволили да им један такав споменик, по свему романтична глорификација једног национа, стоји у централном парку престонице. А све је, само није неупадљив са својих 6м висине…
„Иако је његов четнички одред, од поласка из Солуна на Кајмакчалан, са 2200 спао на 450 људи, Војин Поповић – војвода Вук, је још једном повео остатке остатака у јуриш на Грунишки вис. Пре него што ће га бугарски метак погодити право у срце, својим борцима је рекао последње речи:
„Хоћу да поток крви потече одозго!“
Смрћу Воје Танкосића и намерним упропаштавањем Четничког пука, који је на Сивој стени, за десет минута, изгубио 500 бораца, као и смрћу Војина Поповића, створени су услови за хапшење и убиство Аписа. Апис је остао сам.“ (Милан Миленковић)
Војвода Вук
Зашто гавран загракта и прхну
Поврх виса код села Груништа?
– Биће крви, биће разбојишта,
Јер се спусти по Камену Црну
Страшна рука у Војводе Вука.
Ту настаде врисак од пушака,
Ту полеже четник до четника,
Ту тисућа паде насилника,
Ту погибе јунак до јунака
Силног пука у Војводе Вука.
Три јуриша бише и одбише,
Кад четврти бити започеше,
Кад бомбама душмана разнеше,
Кад соколи каме повадише…
Клону рука у Војводе Вука.
Весели се, Бугаријо љута,
Нема више онога јунака,
Ни његова шлема, ни миздрака…
Спасена си по стотину пута
Силних мука од Војводе Вука.
***
Милосав Јелић
Насловна фотографија – Споменик Војину Поповићу на Топличином венцу у Београду, фото -Александра Миленковић
Lepo emotivno i patriotski napisan tekst. Ovakvih ,,dragulja,, ima jos po Srbiji. Mnogo se krvi prolilo dok se stvarala drzava Srbija. Nazalost nasi ,,elitni,, intelektualci okrecu glavu od tih svetlih primera koji su i svoj zivot zrtvovali za Srbiju. Reklo bi se da je ,,elita,, u toku ucenja pogubila svoju dusu a naceni su samo da pamet i ime prodaju za sitne pare i za trenutnu slavu.
Borbena sloboda ili tiha, pokorna smrt, birajte.