Никола Павловић: Косово за НВО

Прошло је свега пар дана од запаљивих изјава Александра Вучића о одлучном реаговању српских власти поводом недавног упада јединица Росу на север Космета. На то се надовезала  војна вежба, која је приказана као реакција на хапшење Марка Ђурића, што заправо није, (овде) да би већ јуче, нагло дошло до прекида представе. На састанку са „Националним конвентом о ЕУ“, Вучић је отворено саопштио оно, на чему се радило свих ових година, а што је и био услов за долазак СНС на власт. Оно, што је започето Бриселским споразумом и што ће се завршити као „круна каријере“ ове власти, а то је – независно Косово. Најбоља могућност коју смо имали, а која се огледала у одлагању решавања косовског питања, илити модел „замрзнутог конфликта“  на састанку је дефинитивно одбачена (овде).

Као главни аргумент наведено је то, да време ради за другу страну, у демографском смислу, и да се решавање косовског питања мора убрзати. Што је најобичнија лаж, којом се жели дезавуисати јавност у Србији. Демографија, са решавањем проблема на КиМ, нема никакве непосредне везе, осим ако се иста не користи као алиби за косовску независност. 

Свима би сада требало да буде јасна порука са недавног обраћања јавности, где за једним столом седе Александар Вучић и Славица Ђукић Дејановић, задужена за популациону политику (овде). Где се заправо за јавност конструисала директна веза демографске политике са косовским проблемом.  Демографски проблем  је тако послужио као изговор, за одустајање од КиМ. Гледали смо добро припремљену представу, која je за циљ имала да са једне стране прикаже наводну забринутост режима за опадање броја становника, док са друге стране служи, да се демографски проблем прикаже као разлог за убрзано решавање косовског проблема. Уосталом, мало пре најављених мера, могли смо у јавности да чујемо, шта заиста о подстицању рађања мисли Александар Вучић, изјавом  да: „мајке не желе да раде јер добијају социјална давања у висини минималца“(овде).

Одакле тако нагла промена става  и то у кратком временском року?

Заправо, ради се о класичној корупцији, где се купује „социјални мир“, односно, нација се наводи да прода оно ванвременско, за тренутни материјални добитак (који је и сам, на дугом штапу,  с` обзиром да је у питању дугорочна стратегија, а искуство нас учи, да сваком политичком променом нестају и мењају се „дугорочне“ стратегије).  Укратко, ради се о нечасној понуди, да се Косово и Метохија продају за дечији додатак и  да у томе учествује и сам народ.

Треба рећи и ово,  од враћања Косова и Метохије у састав Србије 1912. године, Срби никада на том делу територије, нису били већина (овде). Дакле, никада демографски фактор није утицао на то, да ли ће КиМ бити у саставу Србије или неће. Контрола једне територије зависи од  снаге државе да исту контролише. Косово није прегласавањем враћено у састав Србије, већ снагом оружја. Исто тако, нико нема право да у недостатку снаге оружја, прегласавањем (тренутном скупштинском већином) отуђи део сопствене територије.

Одлагање решења иде заправо само српској страни на руку. Шиптарско становништво на КиМ  масовно се исељава, што због безвлашћа, корупције и бесперспективности, што због високе стопе зрачења осиромашеног уранијума (овде), (овде), (овде) и (овде). У међународној сфери Косово не може успешно да функционише, јер није примљено у већину светских организација, одржава се вештачки и искључиво зависи од западних ментора. Државе које су га признале, после скромне дипломатске офанзиве, повлаче своје одлуке (овде). Геополитичка ситуација у свету се убрзано мења на штету Запада, а самим тим и квази државе Косово. Свет више није униполаран.

У том светлу, тзв. косовска државност, уколико се ускоро не заокружи, убрзо се може урушити. Из тог разлога, потребно је да се са истом, што пре заврши. Од потписивања Бриселског споразума, убрзано се ка томе кренуло. Административни прелази између Србије и КиМ постали су гранични (овде).  Када су Срби желели да изборе организују по српском Уставу, режим је послао батинаше да полупају гласачке кутије. Затим је на Северу укинуто судство и тужилаштво и интегрисано у тзв. Косовско (oвде). Срби су такође остали без српских докумената, а систем телекомуникација је интегрисан у тзв. Косовски (oвде). Све је то на крају крунисано уласком „Српске листе“ у тзв. Владу Косова, са ратним злочинцем и терористом Рамушом Харадинајем (овде).

Са друге стране, сваки уступак који је Србија годинама чинила у корист косовске независности, правдао се стварањем, нечим што се назива: „Заједница српских општина“, а која је најављена да се успоставља још 2015. године, са све оним Ђурићевим „5:0“ (овде). Данас, после свих ових година, видимо да чак ни нешто чиме се све време махало, као некаквом српском победом, не постоји.

Наравно, оно што је најављено као „Заједница српских општина“ никако не може надокнадити уступке, који су учињени у корист косовске независности.

Сада морамо да појаснимо, шта у основи ЗСО јесте. Вештом медијском манипулацијом, од ЗСО се готово ствара Република Српска на КиМ. Међутим, ЗСО није ни приближно као РС нити би имала слична овлашћења. ЗСО нема никакве полуге моћи, у смислу самозаштите српског живља на КиМ (више не постоји ни цивилна заштита која је укинута марифетлуцима из Београда (овде). ЗСО у потпуности је подређена тзв. властима у Приштини и мора бити у складу са законима Косова. Режим се заправо највише позива на тачку 5. где стоји да ЗСО може имати и друге надлежности, али које морају бити делегиране од Приштинске власти. Међутим, нема никаквих гаранција да ће шиптарске власти дозволити повећање надлежности ЗСО. Супротно томе, у завршној одредби стоји да ће годину дана од успостављања ЗСО бити ревизија Статута Заједнице, укључујући и тачку 5. што значи да је рад ЗСО у потпуности ограничен и контролисан од стране Приштинских власти (овде).

Све ово показује да ЗСО не само да није ни близу модела функционисања РС, већ је много ближа моделу функционисања једне невладине организације (НВО).

Сада долазимо и до закључка. Све ове године, режим је чинио уступке ка независности Косова, а за то време правдао се стварањем ЗСО као неке епохалне победе. Заправо ових дана се и ЗСО оспорава, али ту и јесте суштина. То је драматизација финалног чина. Њено оспоравање је заправо добро смишљена представа (са све оним  хапшењем Марка Ђурића) у којој се јавно мњење држи под притиском и у неизвесности, у приказу некакве епске борбе за остваривање српских интереса, која се представља као формирање ЗСО. Формирање ове НВО биће представљено као велика победа Србије, односно режима, и као што је већ најављено, Бриселски споразум ће се наставити у циљу коначног признања тзв. државе Косово, а то признање, огледаће се у давању столице терористичкој  држави Косово у УН, на које ће Србија пристати.

Тако на крају, дођосмо до тога, да трампимо Косово за НВО. Заиста епохална победа.

Насловна фотографија: Први грех и истеривање из раја, припрата Пећке патријаршије, 1565. год.