„Нисам искао дозволу да Вам могу писати, јер би ме било стид икада да молим, али ја Вас исувише поштујем, бићете то већ приметили, а да би смело да вам буде непријатно што лако кршим обичаје.
Ви се ни сада нећете чудити, ако Вам долазим са молбом да ми дате часак-два вашег времена. што ћете га у Београду провести ван вашег космоза, јер ваш разговор, сва Ви, исувише сте фина за једно залеђе свакидашње, салонско и банално. Радовао бих се кад би ми допустили да са Вама са Калемегдана погледам на далеке шуме.
Молим вас, известите ме, ако ми то не можете дозволити; ја ћу, разуме се, ипак доћи у стан госпође Суботићке да Вам се поклоним.
Модеран човек се стиди радости, због које се мора и сувише дати, али ја волим ову малу радост, помешану страхом да Вас не увредим, јер Вас сад познајем.
Нико није грубљи, и нико није отменији него мушкарац, ја то знам и ничега се не бојим тако као да будем, може бити, ма часак само неком на терету.
Али, Ви ћете увек знати да Вас нико тако високо не ставља, као баш ја.
Ја се и данас сећам оног тешког утицаја којег су на мене вршиле геме и камеје бечког музеја, и ја се данас бојим утицаја којег Ви – окружена животом којег оне нису имале, вршите на мене. Више година сте за мене била једина песникиња, која зна више него ико од кад је Данте умро онебу – а сада Вас познајем и тиха, мирна линија вашег говора, мисли, покрета овија се око мене и даје ми илузију да све што из даљине гледам прилази.
Све ово Вам рекох само зато да знате да Вам се нико тако дубоко не клања као
Црњански. 18. 10. 1919.“
