Над Костом Руварцем
Пробудите, пробудите ми га!
Пробудите га збору скупљеном!
Зар не видите тврд како је сан?
Већ трећи дан што спава, трећи дан.
Пробудите га! Пробуди л’ се сам,
расрдиће се, караће вас љут,
толико спати што га пустисте,
толико њега, што је сваки час
необрађен што веку остаје,
прогонит знао нештедимице,
ма гонећ час, прогонио и век. —
Пробудите га! — — Стани! нипошто!
Па баш да можеш руком самртном
пробудити, оживети и смрт,
размакнут међу непромењиву,
васељену што цепа надвоје,
да мо’ш одерат смелом десницом
са божја лица недигнути вео,
на наличје окренути нам га,
да и то смртна сила која сме
ни онда не, ни тад, ни тако не!
Не будите га, смилујте се на њ!
проводити га ман’те по воли
за тешком школом вакацију ту! —
Ономад би, доколан нађох се,
размишљат стадох што да започнем?
да читам што? да пишем што? да нов
започињем искушљивости лов,
ил’ за времена стари трошим плен?
Ал’ гласник дође, гласник дође црн,
да прекужити морам обоје —
искуства нова горак залогај
у побратимства стара спомену:
Руварцу посмртну. док мишљах ја,
живота како збиљском позиву
одазвати се смртна може реч,
одазва се Руварац позиву:
умукнуо је; то је одговор!
Мој Руварче!
не срди ми се, ал’ живота ми,
— голема, не знам, је ли клетва та,
најмањи је бар, знадем, благослов —
животом ти се кунем, побро мој,
најбоља ти је та још критика,
— и боле нико не написа још;
у њојзи само замерити је
тај хумор што га одвећ осећа
у очима сав читалачки свет.
да л’ мучно, брале, дело беше то?
Па одмарај се, доколан си сад! —
Не будите га, смилујте се на њ!
Проводити га манте по воли
за тешком школом вакацију ту!
Спроведимо му само бисаге
до мале оне лађе земљане!
Непомична је лађа мала та,
непомична, ал’ своје путнике
најстрашнијом брзином одвози.
Спроведимо му пртљаг, браћо, тај.
а дома је већ отпутовô сам.
Лаза Костић
Ако сте мислили да се само данас расправља, што у стручним, што у лаичким круговима, о књижевном језику Хрвата, преварили сте се. Било је таквих полемика и пре скоро два века, а када се баци поглед на њих, стиче се утисак да се од тада мало шта променило.
До илирског препорода Хрвати уопште нису имали никакав књижевни језик, а било им је врло нејасно шта је то уопште хрватски језик. Ипак, ни један једини аутор није штокавски сматрао хрватским, него искључиво српским језиком. Сви историјски документи сведоче да су све до XVII века сви штокавци себе називали Србима, а чакавци Хрватима. Тек у XVII и XVIII веку католички аутори покушавају да замагле суштину српског језика, називајући га илирским или словенским.
Када је царским прогласом 1843. године забрањен илирски назив, били су већ створени сви услови да се илиризам преточи у хрватство и да се, систематски, сви Срби католици угурају у хрватски национални корпус.
Наш земунски прота, Димитрије Мита Руварац позива се и на Људевита Гаја који у „Даници“, из 1846. године, број 31, без икаквих ограда наводи да језик који су Хрвати преузели није илирски већ српски, те хвали бога што сада Хрвати „са браћом Србима само један језик имају“. Затим додаје:
„Питам Вас озбиљно све Хрвате, можете ли са основом тврдити, после овако јасне и искрене изјаве творца Вашег књижевног препорођаја Гаја: да Ваш књижевни језик није српски, и да га Ви нисте од нас Србаља усвојили? На ово питање нећемо ми да одговарамо, јер је на њега одговорио сам Гај….“
„…Ви сте Хрвати свом жестином 1863. ударили на нашег Вука, што је у свом „Ковчежићу“ рекао: „Срби сви и свуда“. Вук ако је и рекао „Срби сви и свуда „, истину је рекао; јер Срби немају два-три језика, као што имају данашњи и прави и назови Хрвати….“
„Ви сте Хрвати, први почели говорити „да су Срби и Хрвати два имена једнога народа.“ То сте почели говорити из политичних разлога, и то тек тада кад сте видели да Срби неће ни у „Илире“, ни у „Југословене“, већ да хоће да остану Срби.“
