Мада није знала матерњи језик, Срби у Бечу је топло примају. Ивановићева се спријатељила са припадницима српске дијаспоре и ушла је у круг око Вука Стефановића Караџића; почела је интензивније да учи српски језик и да чита књиге. Захваљујући песнику Сими Милутиновићу Сарајлији, Катарина је убрзо стекла статус савремене националне хероине. Песник је томе највише допринео својом песмом „Тројесестарство“ објављеном у Лајпцигу 1837. године.
Тројесестарство
Све појаса… дражи Афродитске
Нек Аморе љупке забаљкају,
Нек по харфе жицам’ Еолијске
Лахорчићи лахко ударкају;
Ал’ Серб-вила рада певакиња
Пази, ћени, јоште узвишава,
Све што ради њена сестракиња,
Свој ли живот чиме докрашава.
Свуђ је чега, но у Бечу нешта,
Што још и Феб досле ти не виђе:
“Срб-ђевојка кист владати вјешта!”
Јел’ то било још икада игђе?…
Собом нежна нежно искраскава
У облику све причерке лица,
Одобрење зналца изласкава;
Радосна јој њена родилица!
Још се труди, још озбиља учи,
Да б’ искуству верха докучила,
И кад о том већ се тол’ко мучи,
Серпство и тим, Бог дај! овјенчала!
Ове л’ пјесне теби с’ посвећају,
А да с’ тобом Серпке накићају…
Своја у туђем свету, своја у свету уметности; у својим сликама себи блиска — огледала се у разноликим и разнородним сликарским жанровима, и свима, заједно, допустила да посведоче о њеној несумњивој сликарској вештини. Живећи своје слике, портретима је подарила аутентичност, историјским композицијама – комплексну колоритност, мртвим природама – животност … Свакој баш оно што је неопходно да буду то што јесу и на тај начин их уврстила у најбоље примерке српске уметности уопште, не само XIX века. За богату збирку њеног стваралаштва, која се данас чува у Народном музеју, заслужна је сама уметница, која је већину радова завештала музеју током живота. Mузеј је ту збирку увећавао. Иако још за живота заборављена и усамљена, нису је баш сасвим сви заборавили и захваљујући историографима, научницима и њеном поклону Народном музеју данас, данас, без обзира на културне неприлике, можемо рећи да је заслужила место прве српске сликарке новог доба и да је утрла пут храбрим и надареним женама које су је следиле. Истовремено, Катарини Ивановић треба одати признање за храброст, исто колико и за таленат, да буде прва.
„Живела је живот који јој неће дати умрети, јер је име бесмртно свију оних, који су осећали и радили за свој род.“
Михајло Валтровић
