Сећајући се свога оца Станислава, Константин Винавер је записао: „Два пута недељно ишао је до Универзитетске библиотеке; ја сам ишао са њим. Носио је оно мало кожно коферче које је Џумхур овековечио својом карикатуром. У њему су биле књиге које је враћао да би узео нове и ја сам то коферче носио кући јер је било доста тешко… Посебно радо га се сећам из оних дана када је могао да борави у башти куће у Ђаковачкој улици. Обично је седео у пиџами, преко које је носио специјално везан меки кућни капут који смо у шали звали адмиралском униформом. Сатима је тако читао или писао.“
„Изгурасмо, изгурасмо,
изгрцасмо, испливасмо,
испетљасмо, искичмасмо,
где год цара стара знасмо
сваком образ осветласмо.
Све од себе собом дасмо
ограшјима облистасмо:
одагнасмо, огрејасмо
као сунце просијасмо:
одолесмо, отрајасмо.“
