Његово име је Слободан Марковић. Његов псеудоним је Либеро Маркони. Понекад само Либеро. По многима, највећи чубурски песник, један од последњих београдских боема, који је свакога дана око поноћи свраћао у кафану „Табор“, пошто би позатварао све успутне. Увек су га чекали Цигани и чим би га угледали почињали су да свирају његову омиљену песму „Што да умрем кад ме стра’ од гробље„..
У киши кад више не буде
У киши кад више не буде
Никога на тргу, ни у улицама забаченим,
Кад будеш узалуд тражила људе
Из рамова позлаћених,
Осетићеш опело кише из жљеба,
Док лије
И док се чудо дешава
Како није
Младост била ни раскошна, ни плава
Ни од злата
И док су пене биле сањарије,
А да је свет двориште препуно злих опата.
