О поменутом културном обрасцу, за који се професор Јовановић залагао током читавог свог живота, из истог дела, издвајам следеће:
„Култура је шири појам и од науке, и од уметности, и од политике. У нас је било политичара, и то знаменитих, који по култури нису стајали високо, и којима се то рачунало у заслугу, као знак да нису изгубили везу са народом. Неки од наших чувених књижевника имали су више дара него образовања, и водили скоро чергашки живот. Неко време држало се да прави песник у свом приватном животу, као и у свом књижевном делу, мора бити жртва својих страсти и осећања, и то, ако треба, појачаних алкохолом. За научнике, пак, мислило се да, стојећи на врху просвете, самим тим дају доказа и о својој високој култури. Међутим, на примеру не малог броја научника могло се видети да наука и култура нису једно исто. Научник се често развија једнострано, развијајући своје интелектуалне способности о трошку осталих. Културни човек није једностран. Он негује и своју интелектуалност, и своју осећајност, и своју моралност. Сагласност коју тежи одржати између тих разноврсних елемената, огледа се у целом његовом начину зивота, у целој његовој личности. Његова филозофија живота пресла му је у нарав.
Кад је реч о култури једног народа морају се узети у обзир све гране његовог духовног живота: не само његова наука, него исто тако његова вера и морал, његова књижевност и уметност, његова политика и право, његова војска и привреда, његови обичаји и забаве… Тек на основу свега тога може се рећи какав културни образац тај народ има, и колико је тај образац продубљен и префињен.
Као пример једног високог културног обрасца узима се онај образац који су стари хуманисти израдили на основу античке филозофије. Они нису бринули о усавршавању друштвених установа, него о облагорођавању појединаца. Облагорођавање је требало да почне самопроматрањем и самосавлађивањем. Човек не сме робовати својим страстима: уместо да владају оне њиме, нека влада он њима. Да би могао управљати самим собом, њему је потребно једно мерило вредности, према коме би своје прохтеве и тежње одмеравао и ценио. Стари Грци су говорили: „Познај себе сама!“, „Све са мером!“. Да би нашао мерило вредности, човек мора узети све ствари као делове једне целине. Тек кад их доведе у везу и покуша ускладити, он је у стању сваку ствар поставити на своје место и одредити јој релативну вредност. Тежећи за складношћу, он одбацује све што је једнострано и претерано.“
