Старина Новак и дели Радивоје
Вино пије Старина Новаче
У зеленој гори Романији,
Шњиме пије брате Радивоје,
С Радивојем дијете Груица,
Са Груицом дели Татомире
И јошт више тридесет хајдука.
Кад с’ хајдуци вина напојише,
А у вину ћеиф задобише,
‘Вако рече дели Радивоје:
„Чујеш мене, мој брате Новаче!
Хоћу тебе, брате, оставити,
Јер си, брате, остарио тешко,
Па не можеш више да четујеш,
Нити хоћеш на друм да идемо,
Да чекамо поморце трговце.“
То изрече дели Радивоје,
Па се скочи од земље на ноге,
А довати брешку по сриједи,
за њим скочи тридесет хајдука.
Оде Раде преко горе чарне,
Новак оста под јелом зеленом
А са своја два нејака сина.
Но да видиш дели Радивоја!
Кад изиђе друму на раскршће,
Лоша му је срећа прискочила:
Сусрете га Мехмед Арапине
Са његових тридесет делија,
Турчин ћера три товара блага,
Па кад виђе тридесет хајдука,
а он викну на своје делије,
Те у вришко сабље повадише,
У хајдуке јуриш учинише,
Не дасше им пушке истурити,
Но тридесет глава осјекоше,
Радивоја жива уватише,
Везаше му руке наопако,
Везана га воде кроз планину,
А нагоне те им попијева.
Оде пјеват дели Радивоје:
„Бог т’ убио, горо Романијо!
Не раниш ли у себе сокола?
Пролећеше јато голубова
И пред њима тица головране,
Проведоше бијела лабуда
И пронесе под крилима благо.“
Тако Раде друмом поп’јеваше,
А зачу га дијете Груица,
Па казује Старини Новаку:
„О мој бабо, Старина Новаче,
Неко пјева друмом широкијем,
А помиње гору Романију
И у гори сивога сокола,
Баш ка’ да је чича Радивоје:
Ја је чича задобио благо,
Јали нам је муке допануо;
Но хајдемо да му помогнемо.“
Па довати лака џевердана,
Пође право друму у бусију,
А за њиме млади Татомире,
А за ђецом Новак пристајаше,
Кад дођоше друму широкоме,
Новак стаде друму у бусију,
Око њега два нејака сина;
Ал’ ето ти јеке низ планину,
Помоли се тридесет делија,
Сваки носи џиду на рамену
И на џиди од хајдука главу,
А пред њима Мехмед Арапине
Радивоја води савезана,
И он ћера три товара блага,
Право иде друмом низ планину;
Доке паде у бусију тврду,
Ал’ подвикну Старина Новаче
А на своја два нејака сина,
Па опали лака џевердана,
Те погоди Мехмед-Арапина
Посред паса, укиде га с гласа,
Ни земља га жива не дочека.
Арап паде у зелену траву,
А допаде Старина Новаче,
Сабљом ману, отс’јече му главу;
Па допаде дели Радивоју,
Прес’јече му тенеф на рукама,
А даде му сабљу Арапову.
Мили боже, на свему ти вала!
Кад у Турке јуриш учинише,
Раздвојише Турке у буљуке,
Па нагони један на другога:
Што пропушћа дели Радивоје,
Дочекује млади Татомире;
Што утече младу Татомиру,
Дочекује дијете Груица;
Што пропусти дијете Груица,
То дочека Старина Новаче.
Исјекоше тридесет делија,
Од Турака шићар покупише,
Три товара блага задобише,
Па сједоше пити рујно вино.
Али вели Старина Новаче:
„О мој брате, дели Радивоје,
Што те питам, право да ми кажеш:
Ал’ је боље тридесет хајдука,
Али старац Старина Новаче?“
Њему вели дели Радивоје:
„О мој брате, Старина Новаче,
Боље бјеше тридест добрих друга,
Али твоје среће не бијаше.“
Тешко оном свакоме јунаку
Што не слуша свога старијега!
