Зашто је Косово, ево, вековима, све до данас, окосница нашег мита? Зашто се слави битка, која се сматра изгубљеном, а, у најбољем случају, нерешеном? И историчари се споре око тога како се заиста завршио овај бој. Ко то још слави изгубљену битку? Правог одговора до данас нема, међу стручњацима. Мишљења сам да ту нема шта да се размишља и распреда много, до у недоглед. Косово је окосница нашег мита само због једне ствари – на њему, током и након боја се родило осећање српске нације, оно осећање припадности, које раније није постојало. Сад ће неко рећи, шта лупетам, па српска држава је постојала и пре Косова. Јесте, али како? Распарчана и подељена међу феудалцима, који је сваки имао имао своје кметове, себре, војску. Или су се исти феудалци уједињавали, под вођством најистакнутијег. Ти кметови и себри нису имали развијено осећање припадности нацији, ако разумете шта хоћу да кажем, нису говорили као данас, ја сам Србин… То је после Косова дошло, то осећање. Зато је Косово важно. На њему се родио српски национ. Један народ у правом смислу речи. Народ који сада има и свој централни мит, без кога нема ниједне велике нације. Не слави се Косово као битка, имали смо ми веће и важније битке од Косова, као што су то битка код Велбужда, или Маричка битка. Ето, зашто се не слави битка код Велбужда, нпр.? Велика и важна битка, величанствена Душанова победа. Управо из тог разлога, који вам поменух, није био развијен осећај припадности нацији у то време. Нама је данас, из ове перспективе лако причати, знамо ко смо откако смо проходали, којој нацији припадамо. Да бисмо разумели ондашњег човека, обичног човека, кмета, који је знао само за свог господара, морамо гледати на ствари његовим очима, колико је то могуће……
…Име Вука Бранковића је постало синоним за издају у епским размерама и мислим да је помало комично упирати се из петиних жила, те доказивати да прави, историјски Бранковић није издајник, поредити митску димензију и симбол са историјом. Како простом народу објаснити да се господар Косова и територије која је нападнута, није нашао у првим редовима да брани своје? Своје, не туђе. Како му релативизовати тиме да се борио он, али тек после боја на ком су сви велики изгинули? Зашто и он није јуришао на све, или ништа? Никако. Народ је Вуков гест осетио као дубоку повреду и издају и ту поправке нема. Његово име више није име историјске личности, већ је постало симболика, дубока симболика кроз векове… Историјски Вук Бранковић је стога одвојен од митског Вука, то више нису две исте личности…
…Јунак је дужан да помене бога, а бог обавезан да помогне јунаку. Ако се бог окрене против јунака, онда је он стари крвник. Мени то говори оно што сви добро знамо, „ми смо са Богом на Ти“… Ми га и поштујемо, али и опсујемо, ми немамо у себи фелашка расположења спрам свога бога, ми му нисмо робови, што неки, посебно нововерци, покушавају у последње време да наметну људима – један крајње извештачен, понизан и неприродан однос спрам Бога.
Насловна – Оља Ивањицки, „Косовски бој“
