Погибија Мандушића Вука
Вино пију четири сердара
Под орасом више манастира.
Једно јесте Јанковић Стојане,
Друго јесте Смиљанић Илија,
Треће јесте од Задра Тодоре,
Четврти јесте млади Мочивуне
По имену Мандушићу Вуче.
Када су се вина накитили,
Међу собом ријеч бесједили.
Први збори Јанковић Стојане:
„Браћо моја,котарски сердари
И остали храбри Котарани,
Што би који од вас најволио?
Ја би’ јунак сада најволио
Изобиља меса овнујскога
И бешкота хљеба бијелога“.
Затим збори Смиљанић Илија:
„Да је нама вина руменога,
Да пијемо, да се напијемо
И уз вино шенлук учинимо“.
Затим збори од Задра Тодоре:
„Да је нама лијепа ђевојка
Да љубимо лице ђевојачко“.
Ријеч прозбори Мандушићу Вуче:
„Изјелицо,Јанковић Стојане,
Пијаницо, Смиљанићу Илија,
Поганине од Задра Тодоре,
Камо сабље, камо вам јунаштво,
Зар јунаци само вино пију,
Зар јунаци само жене љубе,
Зар јунаци само храну траже?
Ја бих јунак сада најволио
Да су Турци у Котар продрли,
Да ми с њима кавгу заметнемо,
Добре наше коње уморимо,
Бритке сабље крви обојимо,
Авлије турским главам китимо,
Котарима славу доносимо,
Да имамо шћара и шићара“.
Таман он у ријечи бијаше,
Ал’ долети једно момче младо,
Гологлаво и још босоного:
„Зло вам вино четири сердара,
Ево Турци у Котар продријеше,
Старо и младо под мач ударише,
Сва насеља редом попалише“.
Док се спрема Јанковић Стојане,
Док се спрема Смиљанић Илија
И са њим од Задра Тодоре,
Док спремише котарске јунаке,
Већ је Вуче коња појахао.
Док су они коње појахали,
Већ је момче на по пута био.
Док су они на по пута били,
Већ је Вуче кавгу заметнуо,
Већ прогони задње мимо прве.
Пуче пушка од душмана љута
Те погоди нашег храброг тића,
Баш у чело Вука Мандушића.
Паде Вуче у траву на главу,
Пристигоше остали сердари
И са њима дични Котарани.
Мили Боже, на свеми ти хвала!
Да је коме стати па гледати,
Сјатише се Турци и хајдуци.
Стаде вриска коња и јунака,
Стаде писка тврдије сабаља,
Стаде јека танкије пушака.
Паде тама од неба до земље.
Није тама од Бога послата,
Већ од брзог праха и олова
И од паре коњске и јуначке.
Ту брат брата познати не могаше
Већ по гласу што се одзиваше.
Турци вичу:“Амед и Мухамед!“
Котарани: за веру ришћанску,
За крст часни и слободу златну!
Што пропушта Јанковић Стојане,
Дочекује Смиљанић Илија;
Што Илији умакнуло бјеше,
То дочека Перо Мркоњићу
Са седморо своје миле браће,
Све седморо горске харамбаше.
Сваки води по тридесет друга,
Браћо моја, љутијех хајдука,
Усред битке и љутога боја.
Послушајте, драга браћо моја,
Ходи јунак Јанковић Стојане
И он гледа не четири стране.
Џаба гледа, виђети не може
Јер је тама поље притиснула.
Тад завапи Јанковић Стојане:
„Дај ми,Боже, вјетре са планине
Да растјерам ову таму густу,
Да ја видим данас на разбоју
Ко ли гине,ко ли задобива,
Чија ли је војска изгинула“.
Што молио,Бога домолио.
Вјетар дуну с Велебит планине
И високе горе Буковице,
Те растјера ону маглу густу.
Кад погледа Јанковић Стојане,
Кад погледа на четири стране,
Поломљени коњи и јунаци,
Поломљени перни буздовани,
Искрвављени од људског меса.
Котарана много туде паде,
Од Турака ништа не остаде,
А и оно што јесте остало,
Све рањено и искрвављено.
Креће Столе даље на разбоју,
Креће Столе,налази јунаке,
Док не нађе Мандушић Вука.
Нађе њега у трави зеленој,
Још са мачем у десници руци,
Ал’ се Вуче давно преставио.
Сузе проли Јанковић Стојане,
Сузе проли низ јуначко лице:
„Аој, Вуче,мој по Богу брате,
Ту ли си ми млађан погинуо.
Зашто наске ниси причекао
Па би с нама побједу славио?“
Подметнуше своје б’ јеле руке
Под тијело Мандушић Вука.
Сабљама му сандук отесаше,
Крај извора раку ископаше
И у раку њега поставише.
У Кожловцу поред воде ладне
Млади Вуче за слободу паде.
У Кожловцу гђе се вода слива,
Млади Вуче вјечни санак снива.
Чујте, браћо, коме је чути мило,
Овако се са Мандушићем збило.
Записао Ћиро Зјачић, учитељ из Раштевића.
