Смрт војводе Пријезде
Честе књиге иду за књигама,
Од кога ли, коме ли долазе?
Од Мемеда од цара Турскога,
А долазе до Сталаћа града,
До Пријезде војводе Сталаћка:
„О Пријезда, војводо Сталаћка!
„Пошљи мени до три добра твоја:
„Прво добро сабљу навалију,
„Која сече дрвље и камење,
„Дрво, камен и студено гвожђе;
„Друго добро ждрала коња твога,
„Који коњиц може прелетити
„Засобице и по два бедена,
„Треће добро твоју љубу верну.“
Гледи књигу војвода Пријезда,
Ону гледи, другу ситну пише:
„Цар:Мемеде, Турски господару!
„Купи војске, колико ти драго,
„Под Сталаћа, кад је теби драго,
„Удри Сталаћ, како ти је драго,
„Ја ти добра не дам пи једнога;
„Ја сам сабљу за себе ковао,
„А ждрала сам за себе ранио,
„А љубу сам за себе довео;
„Па ти не дам добра ни једнога.“
Диже војску Турски цар Мемеде,
Диже војску, оде под Сталаћа,
Био Сталаћ. три године дана,
Нит’ му одби дрва ни камена,
Нит’ га како може освојити,
Ни пак како може оставити.
Једно јутро у очи недеље
Попела се Пријездина љуба
На бедена малена Сталаћа,
Па с бедена у Мораву гледи,
Ал’ Морава мутна испод града,
Па беседи Пријездина љуба:
„О Пријезда, драги господару!
„Ја се бојим, драги господару,
„Нас ће Турци лагумом дигнути.“
Ал’ беседи војвода Пријезда:
„Мучи љубо, муком се замукла!
„Гди ће бити лагум под Моравом?
По гем дошла та недеља прва
И господа отишла у цркву
И Божју су службу остајали;
Кад господа изишла из цркве,
Тад’ беседи војвода Пријезда:
„О војводе, моја десна крила!
„Крила моја, с вама ћу летити,
„Да ручамо, да се напијемо,
„Да на граду врата отворимо,
„Да на Турке јуриш учинимо,
„Па што нама бог и срећа даде.“
Па Пријезда љубу дозиваше:
„Иди, љубо, у пивнице доње,
„Те донеси вина и ракије.“
Узе Јела два кондира златна,
Па отиде у пивнице доње.
Кад госпођа пред пивницу дошла,
Ал’ пивница пуна јаничара,
Папучама пију вино ладно
А у здравље Јелице госпође,
С покој душе Пријезде војводе
Кад то види Јелица госпођа,
Та кондиром о камен удари,
Па потрча у господске дворе:
„Зло ти вино, драги господару!
„Зло ти вино, а гора ракија!
„Пивница ти пуна јаничара,
„Папучама пију вино ладно,
„А за моје здравље намењују,
„А тебека жива сарањују,
„Сарањују, за душу ти пију.“
Онда скочи војвода Пријезда,
Те на граду отвори капију,
Па на Турке јуриш учинише,
Те се бише и секоше с Турци
Док погибе шездесет војвода,
Њи шездесет, иљаде Турака;
Тад’ се врати војвода Пријезда,
Па за собом затвори капију,
Па потрже сабљу навалију,
Ждралу коњу одсијече главу:
„Јао ждрале, моје добро драго!
„Та нека те Турски цар не јаше!“
Преби бритку сабљу навалију.
„Навалија, моја десна руко!
„Та нека те Турски цар не паше!“
Па отиде госпођи у дворе,
Па госпођу привати за руку:
„О Јелице, госпођо разумна!
„Или волиш са мном погинути,
„Ил“ Турчину бити љуба верна?“
Сузе рони Јелица госпођа:
„Волим с тобом часно погинути,
„Нег’ љубити на срамоту Турке;
„Не ћу своју вјеру изгубити
„И часнога крста погазити.“
Узеше се обоје за руке,
Па одоше на беден Сталаћа,
Па беседи Јелица госпођа:
„О Пријезда, драги господару!
„Морава нас вода одранила,
„Нек Морава вода и сарани!“
Па скочише у воду Мораву.
Цар је Мемед Сталаћ освојио,
Не освоји добра ни једнога.
Љуто куне Турски цар Мемеде:
„Град-Сталаћу, да те Бог убије!
„Довео сам три иљаде војске,
„А не водим, него пет стотина.“
