„Вршим оправке старих светова, инсталирам светске громобране и звучне катаклизме…“
Хммм…
„Ненадно ми се учинило да је овој васељени суђена скора смрт од истрошености. Чинило ми се да се, по својој прилици, после сваког живљег, беснијег пира навлаче над нама свима завесе мрака: морају да се чувају и живе у међувремену зимским сном. И нешто као сажаљење усталаса ми душу: ко зна, можда сам за њих ја, мој долазак у невреме, па њихов танац и сјај у невреме – можда је то за њих смрт! И док су свесни да смрт долази све ближе, морају у масци весеља да кличу….
О каквих има светом трагедија
Колико бола сред осмеха сами’
Колико смрти – докле живот сија…
То сама светлост борави у тами.
Дође опет мисао:
Није ли тамо можда нека страшна космичка жалост? Црнина која траје кроз вечности… Или какав страшан грех, који се не да испаштати….
Чујем:
У царству греха, на земљама оним
Свакоме срцу Ја, позно кајање,
Музиком страшном звоним, звоним, звоним
Ја, Демон Бола, црно очајање…
За мном не иде никакво свитање…“
Послушајте емисију.
Аутор и водитељ – Александра Миленковић
