Марш на Дрину
Тихо, спуштала се летња ноћ
На Цер, на ту горду планину.
Чак и дивља звер губила је смер
Због чудног страха –
Да ће сметат’ четама
што крећу се без даха.
Дрини, Сави, свуда где је плач,
Тамо хита бритак, српски мач,
Само лаки бат
Нико никог зват те ноћи неће
Док се војска пропланцима и брдима креће.
Сред тог мрака
Преко обронака
Сваког срце мори
Сваком ватра у грудима гори
Да се одмах бори.
У тој земљи гуња, опанка
Где су зоре вечно црвене
Никад бој не спи
А кад жито зри
Тад без престанка
Свуда се чује песма танка,
песма од уранка.
Један рат тек што је прошао
Други је са летом дошао
Туђин је за трен
Као нека сен из мрклог мрака
Прекинуо летину и песму девојака.
Није тешко
За сељака, ђака
За правог јунака
Из весеља, кола девојака
Латит се пушака.
Борац сваки нема пушку, не
Али носи срце планине.
Борче, држи стег
Туђин ће у бег се брзо дати
Поново ће сунце Шумадију обасјати.
Зов јунака с бојне Дрине те
Све се ори, све до даљине.
Свуда, сваки пук
Пушке, трубе звук и јуриш прави
Певала се песма рата, слободи и слави.
Пуцај, момче
Мајка ти не плака
Јер је кућа свака
Дала Церу по једног јунака
Оца, сина, брата.
На Цер пођите са снагом свом
Знајте, ви браните род и дом
Свуд’ је поклич, зов
Тај витешки ков старца, момака
То је огањ што га носе од својих предака.
У бој крените јунаци сви
Крен’те и не жал’те живот свој
Цер да чује твој, Цер нек види бој
Река Дрина — славу, храброст
И јуначку руку српског сина.
Напред, борче
Брани своју земљу
Не дај, никад не дај
За њу живот увек радо предај
Али је ником не дај!
Пој, пој, Дрино, водо, хладна ти
Памти приче кад су падали
Памти храбри строј
Који је пун огња, силне снаге
Протерао туђина са реке наше драге.
Пој, пој, Дрино, причај роду ми
Како смо се храбро борили
Певао је строј,
војев’о се бој крај хладне воде
Крв је текла
Крв се лила Дрином због слободе.
Аутор текста – Миливоје Поповић Каваја, 1964. године
„Ја не знам да ли има нека пјесма која ме може тако узбудити као она мелодија „Марша на Дрину“, јер, све ми се чини да чујем топот оне српске коњице која напредује према Дрини, да чујем онај звук кад се ваде сабље..“
Бранко Ћопић, 1969.
