„Толико је неодољива и привлачна моћ јавне сцене, да смо погледе управљали само на актере који су на њој играли. А ту крај нас, докончали су своје дане Милутин Миланковић, Брана Петронијевић, Иван Ђаја, Радивој и Милан Кашанин, Јустин Поповић, Милан Грол, Никола Радојчић и толики други значајни посленици науке и пера, дела и интегритета. Иако је сваком било јасно да нови режим, у потрази за ширим ослонцем и легитимитетом, оберучке прихвата сваког познатог јавног радника, који дотрчи спреман на сарадњу, они нису притрчали. Није им се хтело да пољубе папучу. Скрајнути због тога из јавности, потиснути у изолацију, господски и ћутке у резервату сопственог достојанства подносили су осуду на јавни заборав себе и свог дела.“
Михиз – „Аутобиографија о другима“
