„На кога личи бог ако је створио по свом обличју човека?“
Питао је и био је избачен из школе због тога.
Сећао се:
„Отац: грлат, радознао, забадао је нос свуд и у све, а на моју срамоту и ужас, имао је навику да насред улице гласно заподева разговоре о најтугаљивијим личним и туђим проблемима. И то искључиво с непознатим светом! Уживао је да се исповеда и слуша исповести.
По звању — чиновничић;
по чину — каплар (три рата, три ране, две врло тешке);
по поезији — све се кунем и преклињем нећу пити рујна вина;
по пићу — карактер, трошио је љуту ракију искључиво, могао је и меку;
по убеђењу — социјалиста;
по функцији у партији — четврти од црвене заставе сваког Првог маја;
по узречици — поп ишао по цркви;
по надимку — безбожник.“
Памтио је:
„Мама — напротив: лепотица! Али врло тужна. И још тиша. Никад није изговорила реченицу што би почела са „не“; мислила је послушно, слажући се: „Добро, како ‘оћеш!“
Рука — мека, мала. Усне — ујутро без шминке — скоро беле.
Пре подне — у кухињи, по подне — гости, рано ујутро — пијац.
Специјалитет: слатко од бундевиних резанаца с медом, касније — хладан кох.
Опсесија — нема зимнице без пекмеза од шљива!“
Говорио је:
„Историју сам обожавао. Нарочито лукове, стреле, мачеве, праћке, добре и поштене старе Словене. Они су знали толико финих ствари које данас ни најизмишљенији мангуп са Саве више не зна. На пример — дисање на трску, вађење гвожђа из кључале воде, врхове копаља умочене у отрове јаче од змијских.“
Певао је:
Ја нисам од ића, од коленовића
што без страха лежу, устају весели.
Ја сам од оних црних никовића
што су крв пљували и много волели.
Много су волели моји жедни старци,
и са дна ломача и с врха вешала.
И кад би им усне разнели ударци,
њихова су уста удар опраштала.
Свога су се смеха, љубави либили,
бежећи од сунца, ноћи и села.
И пред сваком сенком у земљу се крили
и имали мала и згрчена тела,
па су сваку наду тужно промашили
и све што су хтели вода је однела.
(девета песма из лирског циклуса „Хана“)
Послушајте емисију. Аутор и водитељ – Александра Миленковић.
