Свако ко се бавио истраживањем историје социологије као модерне науке, може видети да је она настала спајањем просветитељског прогресивизма и еволуционизма. Због тога, добар део социолога своје истраживање друштва потчињава вери у бескрајни прогрес. Већина социолошких система прати ту нит, и на тај начин тумачи друштвене процесе. Марксистичке и либералне теорије, иако начелно супростављене, задржавају исту срж тумачења света. Прве, својом вером у бескласно друштво, а друге, вером у демократско. Основа је иста – неорганска, грађанска. И, зато свака теорија која настоји да тумачи стварност на другачији начин, органски – путем природних процеса од којих модерни човек констатно покушава да побегне, бива одбачена из јавног дискурса, јер свет чита кроз основне нагоне који нас и дан данас одржавају у животу.
Једна таква теорија јесте она о елитама, са нагласком на елитистичку социологију Вилфреда Парета. Он је сматрао да елите играју одлучујућу улогу у сваком друштву, док се маса у највећем броју случајева јавља као известан „резеровар“, одакле се јаки и способни појединци инфилтрирају у више слојеве и тиме их регенеришу.[1] Тај процес се назива кружење елита. Илузија егалитаризма и демократије, показује да друштва не могу да функционишу без елите, јер подела на елите и народ је основа сваке друштвене стратификације. И марксистичка, и либерална друштва, поред своје прокламоване вере у прогрес једнакости, завршила су са својом новом, технократском или менаџерском владајућом класом.
Парето додаје да се власт у периоду стагнације све више ослања на медиокритете и тако полако трули. За њега, револуције нису девијатан облик настајања елите, већ природни след, решење нагомиланих проблема у друштву. Таква замена елита се углавном догађа током неуспешних ратова. Наш пример је пад Краљевине и успон комуниста. Од тада, није било већих промена.
Нашу данашњу елиту чине потомци некадашње комунистичке номенклатуре. Један део је свој политички капитал претворио у економски, поневши назив тајкуни. Други су своје место потражили у културним институцијама, а трећи у политичком муљу. Заједничко им је да су зауставили процес кружња елита одоздо, где би по Паретовом правилу истрошена и корумпирана елита, требала постепено бити замењена новом, виталнијом, и спремнијом на изазове са којим се свако друштво суочава. Стагнација претвара елиту у касту, чиме се затвара круг и спречава долазак сваког аутентичног изданка.
Основни процес у кастинском систему је кружења издајника. Из народа дефинисаног као резрвоар, узимају се искључиво издајници, који ће у датом тренутку одиграти улогу, док династије попут Кркобабића, Дачића, Вучића, а сигуран сам, и осталих потомака нове касте, опстају у свом колонијално-управничком простору.
Интересантан је родослов наше елите у задњих тридесетак година. Да би се схватио кастински систем треба погледати комунистичке очеве, транзиционе синове и њихове економске базе.
Зоран Ђинђић је син Драгомира Ђинђића, виског официра ЈНА, за кога се понегде може наћи податак да је био пуковник Контраобавештајне службе. Током деведесетих преузео је власт у Демократској странци, жестоко критикујући тадашњу власт, истовремено одржавајући везе са деловима те исте власти, Јовицом Станишићем и Милорадом Вучелићем, док му је Милан Беко био кум.[2] Сличан пут има и Војислав Коштуница. Он је према многим сведочењима, син судије Јована Дамњановића, који је током Другог светског рата био судија преких судова, а затим је обављао функцију судије Врховног суда.[3] Коштуница деведесетих улази у политичку арену са својом странком ДСС, чији је главни финансијер током година опозиције био Зоран Дракулић, који је своју каријеру започео у Генексу, а уз помоћ Борке Вучић, Милошевићеве банкарке, је постао тајкун. Следећи је Борис Тадић, син официра ЈНА Љубомира Тадића (постоји и податак високог официра ОЗНА-е), касније професора филозофије[4]. Након Ђинђићеве смрти долази на чело ДС-а, а од 2008. до 2012. био је председник државе. Економску базу за Тадићев успон, чинио је Мирослав Мишковић, најпознатији транизиоциони тајкун. Ту је и Вук Јеремић, син Мишка Јеремића, високог кадра СПС-а у Нафтној индустрији Србије током деведесетих[5], на којег још чекамо да са својом странком затвори касту.
Демократски прелаз, показао је како процес попуштања кочница функционише. Постепено се диктатура мењала за колонијалну страховладу, а елита наизглед подмлађена, постајала је све истрошенија и беднија. Вођена лукративним циљем продала је једино преостало – суверенитет.
Нове/старе династије удворника полако припремају своју децу да када дође време преузму њихове позиције. Питање је само, шта ће потомци све дати, да би круг остао нетакнут. Проблем Косова, сиромаштва, колонијалног статуса, и уопште опстанака овог народа не може бити решен са оваквом „елитом“. И биће све горе, док све лошији и олупанији људски материјал буде управљао овом земљом. Али, нека буде тако, брже ће се распасти. Тиме се и ствара шанса за неког истински новог. До тада – трпећемо. То најбоље умемо.
[1] Милан Трипковић, Социологија, Нови Сад 1998, Футура публикације, 248.
[2] Миша Ђурковић, Тамни коридори моћи, Београд 2013, Укронија, 164.
[3] Миша Ђурковић, Тамни коридори моћи, Београд 2013, Укронија, 165.
[4] Миша Ђурковић, Тамни коридори моћи, Београд 2013, Укронија, 165.
[5] Миша Ђурковић, Тамни коридори моћи, Београд 2013, Укронија, 168.
Usvajanjem novog ustava u Srbiji,zapad je stavio tacku na Balkanu. Sledeci potez zapada bice eliminisanje Srpske politicke a i privredne elite. Jer treba nekome pustiti krv kako bi se opstenarodno nezadovoljstvo smirilo. A pripreme vec uvelko traju,regrutovanje sveze krvi uveliko traje po svim vaznim institucijama. A da ce u Srbiji biti buran prevrat jasno mi je bilo slusanje sindikalnih vodje policije i vojske. Jer njihova prica je prica zapada. A bacanje politicara i tajkuna po kontejnerima nije baz jake podrske sa sttane. A da se i ne lazemo nijedan veliki prevrat u Srbiju nije se desio a da nije bio organizovan spolja. U datom trenutku i zapad i Rusi pusti ce niz vodu ovu bagru da je pocisti rulja a oni izadju cistih rukava. Voleo bih da gresim i da postoji neki drugi scenarijo.
Da, da, i meni se čini da se kreira nova klima za rušenje Vučića i bulumente. Kao, ovaj je diktator, nema slobodnog medija itd… Ista pesma koja se ponavljala za vreme Slobe, a njih dvojica nebo i zemlja. Ne vide da Vučić ne radi ništa što nisu uradili Đinđić, Koštunica i Tadić, a što neće uraditi neki novi, Janković, Jeremić, ko već bude odabran da ga zameni. Prve dve-tri godine će se osetiti kao boljitak, kao nakon 2000-te, a onda će biti još gore, jer valja tad isisati već ispražnjeno. Kreteni i ponavljači mantri o toleranciji i ljudskim pravima ne kapiraju ključnu stvar – isti su kao i pristalice naprednjaka. Ovce su kojima se manipuliše.
Revolucija, da bi bila uspešna, mora doći iznutra, ne preko NVO, ne preko patkičara i sendvičara, ko zna koga još, ne preko izbora, jer na njima onaj ko je ozbiljan i ne može da se nađe, već kao 1945-te – iznutra.
Ničeova „smrt boga“ se može tumačiti kao nestajanje drevne ljudskosti (poštenja, dobrote, pravednosti, čestitosti) u ljudima, a naročito kod onih koji se dočepaju vlasti (pa sebe prozovu elitom). Okupator instalira one koje može kontrolisati , te se tako vrši negativna selekcija (najgori šljam postaje Kapo). Ni jedan se režim ne raspada sam od sebe (SFRJ je ekonomski, politički, vojnički bila čvršća i suverenija od bilo koje sadašnje države nasljednice), već se razbija izvana ili iznutra sa silom većom od one koja ga spaja.
Većina trpi jer misli da ima važnijih (i časnijih) bitaka od borbe za vlast.
Većina se prodaje za sendvič. Usput, redovno pita manjinu zašto ništa ne učini?
Zvrčka je u ovome – kada manjina zaista bude rešila nešto da uradi, šta će ostati od većine?
(SFRJ je ekonomski, politički, vojnički bila čvršća i suverenija od bilo koje sadašnje države nasljednice),
Donekle tačno – U to vreme je tako izgledalo jer je bila veoma jaka ideoligija “bratstva jedinstva”. Armija kao “garant mira” je bila veoma popularna i moćna kako hijerarhijski tako i finansijsi, sve dotle dok razvijenije republike nisu smanjile izdvajanj za armiju. Velikom broju građana je ta armija ulivala veru u mir i spokojstvo.
Posle Brozove smrti, po inerciji, SFRJ životarila sve dotle dok međutrpeljivost nije prešla granice normalne podnošljivosti i tada dolazi do kolapsa SFRJ.
Uzroci kolapsa su primarno unutrašnji destruktivni faktori i protivurečnosti koje se više nisu mogle kontrolisati.. A normalno istorijiski su se promenili uslovi i smisao održavanja SFRJ.Pad Berlinskog Zida, smisao međublokovske podele, prestanak potreba za nesvrstanima, koje su osnovale upravo velike sile, radi lekše kontrole “trećeg sveta”, su bili faktori koji su davali jak veter u leđa harizmatičnom Titu da održava SFRJ kao lep primer jedinstva različitost. Normalna stvar iz obimnu novčanu, vojnu i energetsku pomoć “naših prijatelja u svetu” SFRJ je bila san svih zemalja u razvoju. Taj san nestaje promenom na globalnom planu krajem osamdesetih. Tad se javljaju jake globalne, kako finansijske tako i nacionalne, verske, socijalne nesuglasice koje dovode u sumnju dalji prosperitet po starim šablonima. Ideje dvadesetog veka više ne daju zadovoljavajuće odgovore na velike izazove. Veliki i jaki su morali prvo za sebe da obezbede vojnu i energetsku stabulnost plašeći se buđena džinova kako Kine tako i Indije. Sve to je uticalo na politički promenu globalne matrice determinisane novim izazovima koje istorija nameće.
I zato SFRJ kao faktor stabilnosti i vođa nesvrstanih nije više politički značila ništa i veliki je pištaju niz vodu.Velikima nije više bilo u interesu da je održavaju. Za posledicu imamo umanjanje strane pomoći,osećaj krize jača nacionalizam i počelo je urušenje sna o večitom bratstvu jedinstvu i harmoniji u međinaciomalnoj ljubavi.
Posledni pokuhaj Ante Markovića iz pomoć nekih stranih faktora da spasu SFRJ nije dalo rezultate.
Nacionalni lideri su odneli pobedu nad izraubovanim parolama zajedničkog suživota, namećući ideju svaka ptica svome jatu i tako nacionalizmi pobeđiju principe zajedništva.
Ostalo je sve realna a tužna stvarnost koja je utkana u sudbinu mnogih gubitnika sa setnim pitanjam? Jel moralo sve ovako biti? I koje je najbolje rešenje za miran suživot jednih pored drugih.
E na ta pitanja ćemo još dugo čekati, ili otprilika kako nam ide, dok se ne naviknemo i sebe ne ubedimo da nam je ovo normalan suživot !?
Nekad i sad – prosudite smi,
Srpska sociološka teorija o elitama najbliža bi joj bila,kako to precizno definiše Zigfrid Frederik Nejdel, antropolog.
„Ja, sam, rekao bih da svaka riba smrdi od glave, a svako društvo od elite.“
U današnjoj poplavi krivotvorenja informacija i devijacija istine, evo nekoliko istorijskih fragmenata otrgnutih od zaborava,
O titovoj eliti,
Desimir Tošić-Josip Broz je svetska zvezda, za Zapad nesvrstani komunistički heroj, imao je hrabrosti da se suprotstavi Staljinu i moćnom SSSR-u. U socijalističku Jugoslaviju se ubrizgava znatna finansijska pomoć
Miroslav Perišić – Od 1950. do 1963. godine 17.000 stručnjaka i naučnih radnika boravilo je u inostranstvu na raznim stipendijama za specijalizacije, usavršavanja i izrade doktorskih disertacija. Uvoze se hiljade knjiga i časopisa, usvajaju se zapadni standardi i razmenjuju znanja sa Zapadom, odbacuje se socrealizam i razvija se institucija kritike za oslobađanje stvaralaštva i unapređivanje slobodnog mišljenja i izražavanja. Partija je snažno razvijala kulturni obrazac, od zaostalih seljaka je pokušavala da stvori radnike i srednju klasu,
Džimi Karter, predsednik SAD: „U miru i ratu Tito je deo istorije sveta, u vreme sadašnje generacije i u vreme ranijih generacija. On je čovek nepresušne snage, nepresušne mladosti, nepresušne borbenosti i nepresušne hrabrosti.“
Ričard Nikson, predsednik SAD:
„…Tito je lider koji ima svoje principe, smisao za humor, sjajno pamćenje, i on se nas Amerikanaca ne boji!“
Helmut Šmit, nemački kancelar: „Malo je onih koji uspevaju da se celi svoj život tako beskompromisno i bespoštedno prema samome sebi stavljaju u službu sopstvenog naroda i svetske zajednice.“
E zbog ovoga je Tito postao legenda.
Elite bi mogle biti cvet biljaka koje nazivamo društvo. Na taj način i progenetski sadržaj. Medjutim, ima i kržljavih vrsta i sterilnih cvetova, a za oprašivanje nužne su i pčele…