Немања Рајак: Суровост популарног

Мисли позитивно, а све остало ће доћи само – реченица која се не мора употребити само у популарној „self help“ литератури, већ се може применити на многе друге друштвене облике деловања и живљења. Књиге из популарне психологије, мотивациони видео-клипови, чувене „не одустај“ реченице, чине спољашњи део индустрије самопомоћи; њену срж пронаћи ћемо у жељи да се нешто декоративно промени како се у ствари не би ништа променило. То је директно повезано креираном жељом да свако може да буде оно што замисли. Инфантилно учење да смо сви једнаки по талентима и могућностима, и да све долази на своје место ако се довољно јако жели једна је од великих обмана нашег времена. Без неке подлоге у знању, искуству, самоизградњи, ми тежимо да испунимо своју сврху која се своди на ворхоловских 15 минута славе. Селебритизацијом себе, посебно данас, преко друштвених мрежа стремимо ка томе да постанемо особа коју сви гледају а која не гледа ни у кога[1]. И, тиме не мари ни за шта. Продаје се лако, јер ставови, тачније статуси су само форма, док суштина више не постоји. Све је сведено на ниво забаве, која како време протиче постаје све суровија.

Изучавање друштвених и политичких феномена се тешко данас може одвојити од сфере забаве. Масовна култура преобликује чланове друштва преласком  из доба политике у доба културе, у којој је битно једино оно што је популарно.

Поп је популарна(!) скраћеница од енглеске речи popular која значи “масовно”, “народно”, “познато”, “омиљено”. Користи се за означавање области културе које су широко прихваћене и распрострањене међу народом, популусом, пуком, масом[2]. Реч поп се може пренети на подручје идеологије и политике, чинећи их интезивнијим, спектакуларнијим. Поп-идеологија суберзивно користи поп-феномене како би нас убедила у свој поглед на свет. Коришћењем средстава масовне комуникације, преносе се поруке уоквирене у производе популарне културе и омогућава се контролисање потрошача, њихова пацификација, идеолошко усмерење, и формирање поп-политичких ставова који се бране увек истим фразама.

Индустрија културе одбацује потребу за великим идејама у корист прагматичног конзумирања. Еманципаторско деловање културних садржаја није пожељно, јер искаче из неутралног дискурса једнакости. Долази до насилног изједначавања свих вредности које се више не могу упоређивати и не може се тврдити да су једне супериорније у односу на друге, већ да су само различите. На пример, не постоји више разлика између емисије о Гвозденом пуку и ријалити програма. Оне су искључиво другачије. Свака озбиљна критика се на тај начин гуши, и хуманистички и антихуманистички концепти сведени су на нијансиране разлике.

Свет је заглављен између Дизниленда и гулага. Постао је један велики супермаркет усред пустоши доколице у којем свако жели бити анимиран. Потреба за забавом створила је огроман број микро-звезда које нас свакодневно забављају. Такве су и идеологије. Прихватати данас неке идеолошке ставове, не значи борити се за одређене идеје, него уживати специфичан животни стил, а сваки стил тражи своју моду. Зато када видимо металце, клабере, сплаварке, гикове, комунисте, националисте и остале, сведочимо једној свеопштој необавезности и пролазности. У зависности од тренутне жеље бира се и изглед који се увек лако може одбацити. Основни показатељ животног стила је гардероба, тако да не треба да нас чуди када видимо да политичари, аналитичари и остали борци за права народа пре него што изврше отворени конвертитски потез прво промене одело.

Таква ситуација води нас у дезинтеграцију, у међусобно удаљавање, где заједница губи своју сврху. Беживотни, индиферетни према свету око себе, повлачимо се у своје сигурне просторе у којима љути, бесни, сами и агресивни, тражимо своју психолошку надокнаду за  искључење из стварности. У тој фази, у којој  више не постоји могућност идентификације с другим, једино што преостаје је патња – и суровост[3]. Телевизија и интернет преносе прве знаке распадања. Опчињени смо најгорим садржајима, и увек тражимо још. Екстремни спортови, борбе у кавезу, снимци убистава и погубљења, ријалити емисије у којима су људи са маргине довучени како би се „клали“ на свеопшту радост нас „нормалних“, одлично то показују. Не тако давно у „Гранд шоу“ наступала је слабоумна девојка на свеопшту радост и весеље гладне публике, а све зарад гледаности.  

Цео догађај подсећа на некадашње римске арене, где су се пре правих борби слабоумни људи бацали зверима, како би се публика орасположила и загрејала за праву представу. Тако и данас функционише, само цела представа се добија мењањем канала.  Све је то један спектакл свирепости. Забава је ту, да од наше пропасти, направи карневал, циркус, како би скончали са осмехом на лицу, а друштво које даје предност оргијама и баштини гротескну окрутност и бесмисао, не може се надати да ће преживети 21. век.

[1] Владушић, С. (2017). Књижевност и коментари. Београд: Службени гласник.

[2] Ђурковић, М. (2002). Диктатура, нација, глобализација. Београд: ИСТ.

[3] Уелбек, М. (2015). Покоравање. Београд: ДМД.

Фотографије су из  Фелинијевог Сатирикона..