Немања Рајак: Успон и пад српске алтернативне деснице

Термин алтернативна десница, засигурно није идеолошки тачан, и не одговара теоријски, одвећ, превазиђеној одредници лево и десно, али у овом тексту, под термином алтернативна десница означићемо оне српске патриотске снаге које делују преко интернета, а које су настале као реакција на амерички alt-right покрет. Многи за своје узоре, или бар изворе информација узимају челнике тог покрета у Америци. Интересатно је, да су оба покрета – онај преко баре, а и овај код нас, завршили на исти начин – као бранитељи непромењеног система.

Аlt-right покрет улази у јавни простор током председничких избора у САД, 2016. године. Тај покрет није јасно одређен и дефинисан, већ је састављен од скупа индивидуалаца конзервативне мисли који су свој систем вредности супроставили либералном мејнстриму. Без приступа мејнстрим медијима, парче слободе су потражили на интернет страницама, Јутјуб каналима, Фејсбук и Твитер профилима. Председнички кандидат, касније и изабрани председник Доналд Трамп, преузео је систем вредности који је алтернативна десница годинама баштинила. Из захвалности, они су постали његови бранитељи током целокупне кампање против Хилари Клинтон, која је у том тренутку представљала оличење тоталитарног прогресивизма. Безусловном одбраном Трампа, разум је поклекао пред вером, те од критичара, постали су верници који жустро бране сваки поступак свог председника. Трампова антиисламска кампања бива обесмишљена његовом посетом Саудијској Арабији, као упоришту исламизма, а његове присталице су тим чином понижене, међутим вера у Трампа надјачала је разум, и од тада почиње свакодневно пеглање његових потеза, кроз редовно спиновање како ће он „исушити мочвару“.

Није чудно што се наша патриотска страна лако поистоветила са представницима америчке алтернативне деснице. Вестернизовани, није им био проблем да их разумеју, а и делили су сличан систем вредности.

Битно обележје алтернативне деснице је начин комуникације. Поруке формулисане кратко и јасно, унутар визуелног дискурса гифова, мема (основне јединице културне информације, како рече Докинс), кратких видео-формата, статуса на Фејсбуку и писаних текстова на блоговима, њихов су начин изражавања. Један од циљева, нарочито мема и гифова, јесте шокирање и деградација савремених либералних вредности. Хумор, тако црн и бруталан, невероватном брзином се ширио друштвеним мрежама и перципиран је као елемент бунта, забаве, „троловања” и очекиване емотивне реакције (triggered) оних с којима се комуницира.[1]

Другосрбијанштина, ухлебљена у систем, лења, презрена, истрошена, и претворена у једну догматску секту, била је лак плен за српску алтернативну десницу. Почистили су их са интернет простора, стварајући себи лажну наду да ће исто тако очистити и институције у којима ови деценијама обитавају. Антисистемски опредељени, бар у почетку, критиковали су и владајући режим, откривајући њихов лажни патриотизам, и тако стичу популарност . Али, критичка оштрица брзо је отупела јер нису отишли даље од црног хумора и кратких текстова.

Недостатак знања, надомештен јаким уверењима, и немогућност да се дубље промисли о друштвеним и политичким појавама, оставили су их подложним манипулацијама различитих експерата, који имају један циљ, а то је утврђивање цене по којој продају „знање“. Своје српско становиште, замутили су неким бућкуришeм реал-политике, добијеним од површног читања Кисинџера, Бжежинског и владике Николаја.

Таква реал-политика, чија се мантра заснива на речи „интерес“, није ништа друго до политика понижења, и наставак окупације, само овај пут под српском заставом.[2]

Њихова бука и бес пред очигледном окупацијом Србије, усмерени су на период до 2012. године. Пинк естрада политичких аналитичара пренела се и на интернет. У жељи да буду авангардни, одбрану су претворили у колаборацију, не презајући од реал одбране српске листе у влади Харадинаја, онда у реал одушевљењу доласком Ердогана и његовим обећањем отварања фабрике у Краљеву, затим у увиђању изузетног дипломатског и реал-политичког потеза певаљке за бакшиш Дачића.

Ту је и предизборно наМИГивање, где је главно забрањено питање, како једна колонија којој НАТО официри седе у Генералштабу може тако лако да добије овакве „донације“?[3]

Таква реал-политика, гора је од сваке езотерије, и далеко опаснија, јер ова виртуелна десница лако може доћи у положај стварне скупштинске столице, када буде било потребно подмладити систем. Патриотизам, понекад, заиста уме бити последње уточиште хуља.

Извори: