Никола Павловић: Анти-институција као симбол самоокупације

Недавно сам имао прилику, да због одређеног пројекта боравим у једној од најстаријих српских гимназија. Стара зграда, рађена у ренесансном стилу, задужбина једног српског добротвора из лозе Обреновића. Гимназија, која је кроз своју историју, упркос ни мало наклоњеном окружењу, имала велике заслуге за одржање и ширење српске националне идеје. Кроз њу је временом прошло много знаменитих Срба. Не сумњам, да су управо из ове институције, свршени средњошколци излазили са потпуно изграђеним српским кодом, што је уосталом и сврха самих институција једне здраве државе.

По ономе што сам успео да уочим, та институција је задржала, до душе мало окрњену, ренесансну лепоту. Чак је и сам назив гимназије остао исти. Ту је и стари натпис задужбинара, који зграду оставља, данас вероватно политички некоректно: „српском народу“. Међутим, мање више непромењена спољашњост и формалност саме установе, није се одржала и у самој њеној суштини. Данас се у њој, част изузецима, у великој мери пропагирају неке нове вредности, које су приметно, контрадикторне са самом формом ове грађевине, њеном раније поменутом функцијом, као и самим називом гимназије са све оним задужбинским натписом „српском народу“.

Тако се на неким  часовима,  у овој институцији, могу чути хвалоспеви „просвећеном“ Папи и Ватикану са једне стране, а тешке оптужбе на рачун СПЦ – не због реалних и озбиљних проблема које је свакако потресају, већ због „увреда на рачун жена“ и „дискриминације према женама“, иако истих, суштински, није ни било. Дакле, критике се не односе на реалне проблеме које СПЦ већ дужи временски период има, већ због њеног све ређег, јавно изнесеног мишљења, а које се тиче моралне, духовне и сваке друге кризе у којој се налази српско друштво. Одушевљење Западом и атлантистичком идеологијом ту заправо почиње, ученици морају да науче као песмицу, лекцију о „позитивној дискриминацији“. Да би се у томе успело, а са друге стране, попут тројанског коња убацио вирус „аутошовинизма“, ученици су принуђени да гледају документарце са социјалним експериментима у америчком друштву (без синхронизације и превода филма, за које мислим да су обавезни у наставном програму).

Документарци наравно, показују да је америчко друштво и даље дубоко расно подељено, што је и јасно, узимајући у обзир да су до 70-тих година прошлог века постојали закони о расној сегрегацији, а и само америчко друштво никло је из робовске радне снаге афричких црнаца, који су радили на плантажама. Наравно, пре или после презентације ових филмова, ученицима се не скреће пажња, да је разлика између српског и америчког друштва огромна и да су се две нације конституисале на потпуно другачијим основама и традицијама, као и да, док се у Србији доносио најлибералнији Сретењски устав, на Западу су се још спаљивале вештице и користили робови.

Ова чињеница се наравно не сме поменути, јер се догма о позитивној дискриминацији, као и морална супериорност Запада, али и стварања осећања сопствене кривице, из кога ће сутра израсти и сам аутошовинизам – мора спровести.

Дакле, ради се управо супротно, „копира“ се амерички проблем на српско друштво. Самим тим, ученицима се ствара илузија о некаквим проблемима са дискриминацијом у Србији, што је у ствари увођење у атлантистичку идеологију. Ко се овоме од ученика буде успротивио, аутоматски добија етикету – фашиста (догађај којем сам лично присуствовао). На тај начин се, у овом конкретном случају, једна од најстаријих српских гимназија, задужбина српског добротвора, институција која је својевремено, произвела многе знамените Србе, трансформише у својеврсну анти-институцију, фабрику малих искорењених грађана и (судећи по самим графитима, који су „окрњили“ ренесансну лепоту грађевине) потенцијалних аутошовиниста.

Тако се ствара расположење за спровођење антимера, за проблеме који заправо не постоје у српском друштву, а који јесу изговор за обрачун са противницима атлантистичке идеологије. Јер, како можете сопствено ангажовање темељити на негацији нечега? Како се можете лечити од болести од које не болујете? Како можете бити анти-фашиста у друштву где фашизма нема? Једноставно – измислите га и тиме дате оправдање за сопствено деловање.

Ово је, на жалост,  само један од примера анти-институционалног деловања, односно чињенице окупације наших институција од стране аутошовиниста. Међутим, проблем  аутошовинизма у српском друштву не треба да чуди. Он је, на жалост, једини континуитет српске политике.  То одлично објашњава проф. Милош Ковић када каже:  „Оно што данас зовемо „аутошовинизмом” или „духом самопорицања” није нова појава у српској историји. Од доласка Турака на Балкан та историја је препуна искушења, укључујући чак и периодична масовна уништавања српског цивилног становништва. У XX веку Срби су се суочили са геноцидом, упоредивим само са оним што су искусили Јермени или Јевреји. Антисрпска хистерија која је у нашем времену захватила највеће светске, западне медије, и која је послужила као оправдање за масовно уништење Срба у Хрватској, деловима Босне и Херцеговине и на Косову и Метохији, неупоредива је са било чим у пређашњој српској историји. У тешким временима одувек је, дакле, било оних који су свој положај хтели да олакшају или унапреде тако што ће се не само одрећи себе и својих предака него и јуришати на дојучерашње сународнике, да би се доказали и препоручили. Међу Србима такве појаве биле су веома честе и масовне. По неким истраживањима, сваки четврти Србин или Српкиња, у времену турске власти, примили су ислам. Оно што се данас догађа са Црном Гором најбоља је илустрација ових процеса.“[1]

Оно што је међутим друга страна проблема и што одлаже решење истог, јесте немогућност да се увиди сама окупација и да се јасно покаже ко је окупатор. Баш из тог разлога, окупација се не спроводи у класичном смислу – нема окупаторских војника. То показује и пример  гимназије са почетка приче, која је своју националну форму очувала, зграда и називи остали су исти, али је изгубила своју суштину, односно постала је негација сопствене форме – својеврсна  анти-институција. Ако у том контексту сагледамо ширу ситуацију на државном нивоу, онда сопствено стање можемо најбоље дефинисати као – окупацију под српском заставом, односно, самоокупацију.

[1] http://www.nacionalnarevija.com/tekstovi/br%2064/07%20Kovic.html

Насловна фотографија представља редак документ  институције из текста, онако како је заправо изгледала ова српска гимназија у деветнаестом веку, пре данашњег, ренесансног здања из 1900. године.