Како видех Вучићеву посету Косову и Метохији, паде ми на памет она чувена реченица коју је својевремено изговорио Слободан Милошевић: „Нико не сме да вас бије “. Када се мало боље размисли, сличности између тадашње Милошевићеве и ове данашње, Вучићеве посете, има доста. У оба случаја, формални разлог доласка била је угроженост српског народа од шиптарског терора. Међутим, суштина је, да тадашња антологијска реченица, коју је изговорио Слоба, истог јесте политички лансирала у небеса, а да је истовремено, тадашња Милошевићева посета, означила почетак краја српског присуства на КиМ.
Сама Вучићева посета, истог неће политички лансирати у небеса, јер већ има сву власт (у мери која му је од странаца дозвољена), али ће она означити дефинитивни крај српског КиМ. Управо из тог разлога, посета добро дође, када „унутрашњи дијалог“ лоше крене. Вучић се, ових дана, суочава са опозицијом скоро па пацификоване СПЦ. Ту је изјава Митрополита Амфилохија, који је, “изразио бојазан да политика председника Србије, Александра Вучића, води „издаји Србије и Косова“. Осим тога, митрополит Амфилохије, само је један од многобројних потписника „Апела за одбрану Косова и Метохије“. Осим доста истакнутих интелектуалаца, правника, професора, међу потписницима су и бројни епископи и друга црквена лица. Међу њима је и епископ рашко-призренски Теодосије, који је својим потписом, изгледа, Вучића највише изненадио. Зато му је ваљало да крене пут КиМ. Зна, да су му требале године, да од тамошњих Срба направи послушну војску и по бриселском рецепту, исте интегрише у институције тзв. државе Косово. Није било лако, Срби као Срби, у крви носе отпор према окупатору.
Трагичан догађај, убиство Оливера Ивановића, дошао је као добра прилика да се учврсти расклимана позиција за догађаје који претходе. Како рече један мој пријатељ: „Убиство Оливера Ивановића, разлог је да што пре признамо Косово као независну државу, да излечимо болест смрћу“. Убиство Оливера Ивановића, дефинисано је од режима, ни мање ни више него као „терористички чин“. Колико бесчасти може имати неко, па да подржи терористичку владу Рамуша Харадинаја и Хашима Тачија, а да се онда тобоже бори против истог тог тероризма?
Свакако, судбинска везаност и сама симболика, које Косово и Метохија имају за Србе, политички се одувек, добро експлоатисала. Како је већ наведено, ништа то у брлогу српске политике није ново. Како каже она чувена песма: „Куд год да кренем, теби се се враћам поново…“ чију строфу изгледа, политиканти у Србији завршавају на себи својствен начин: „…када год ми, затребају гласови наново“. Све се свело на представу и говоранцију маси окупљеној испред Дома културе у Лапљем селу, која је неодољиво подсетила на Слобин говор, маси окупљеној испред Дома културе на Косову пољу, где је тада као и сада, на јефтин начин уграбљен политички профит.
Истини за вољу, тадашњи Срби јесу се пожалили Слоби на шиптарски терор, док ови данас, вероватно поучени искуством, интересовали су се само за социјалну помоћ и комуналне услуге. По већ опробаном Палимном систему „две хиљаде за госпођу“, почела су да пљуште обећања за посао, лекара, школу, оверу докумената, трактор, јариће и јагњиће. Срби су тако добили оно што су тражили, а Вучић је добио своју представу. Чини се, сви задовољни.
Међутим, треба рећи, није већинска кривица на тамошње Србе. Они су доведени у положај да су њихови дојучерашњи егзекутори, они који су их клали, убијали, силовали и протеривали, сада њихови председници и премијери. Да живе у тзв. држави, која се финансирала и финансира, од српских органа извађених у Жутој кући, од отете српске имовине и од гомиле наркотика која сваког дана убија њихову децу. Шта могу тамошњи Срби, када су их они којима су исти поклонили своје поверење, као својим политичким представницима, на команду из Београда, преварили и подржали терористу Харадинаја за састав тзв. владе Косова.
Срби на Космету, своју последњу тачку ослонца, своје последње упориште отпора које су имали, изгубили су, када су поверовали превари из Београда – да уклоне барикаде. Та одлука, коштала их је и оно мало суверености што су имали. Данас су они сведени на масу обликовану по жељи, отуђени од сопствене државе, ту су само да би се на њима узимао политички профит. Судбина им је одредила да постану хранљива подлога за политичку експлоатацију.
Лако је малог човека, који нема „ширу слику“ о судбинском значењу Косова и Метохије, купити са пар поклончића. Они ће га тренутно задовољити, али ће му исто тако на дуже стазе, одузети оно најважније – његов идентитет. Са друге стране, они који то свесно раде, чине злоупотребу тог истог малог човека и несагледиви злочин према комплетном српском народу. То је злочин према српској историји и идентитету, то је злочин према Косовском миту, на којем српски народ стоји. То је продаја вечности, за тренутак политичке користи. За овај чин велеиздаје, што је преседан у српској историји, кад тад ће неко морати да одговара, ако не пред судом људи, онда свакако пред судом историје.
Насловна фотографија – Слободан Милошевић на Газиместану, 1987.
