У ратним годинама, од 1915–1918, Коста Миличевић пада у потпуни заборав, иако у то време ствара своја најбоља дела, подстакнута личним искуствима и доживљајима с Крфа, где је учествовао као војник али и као ратни сликар Врховне команде. Тако то бива, тек када дубоко проживиш нешто, дајеш најбоље од себе. Тако је било и са Милутином Бојићем , Јованом Јовановићем, са свим великим ствараоцима.
Тек по завршетку Првог светског рата, у новембру 1919, Миличевић ће се појавити са својим новим радовима на Изложби ратних сликара Врховне команде, где ће изложити платна настала у страдалном вихору. И могло би се рећи да ће Миличевић тек тада доживети какву-такву сатисфакцију, критика ће се озбиљније позабавити његовим сликама, анализирајући уметникову аутентичну технику, функционалну употребу боје, смело расветљену палету, сведену композицију, снажан а прецизан потез, уопште, особен стил који га дефинитивно издваја од генерације приспелих српских модерниста.
Малиша Глишић – знатно млађи од Надежде, Миловановића и Миличевића, он је био и остао у њиховој сенци. Иако је излагао 1911. у Риму и 1912. на Четвртој југословенској изложби његово дело једва да је запажено. У траг физичком изгледу Малише Глишића доспева се увидом у цртеж, што га је, пред почетак балканских ратова према сликаревом лику у профилу, начинио Милош Голубовић. Према сведочењу савременика, био је висок, мршав, дугог врата и дугуљастог лица, под бујном плавом косом, широког чела и танког носа над рашчешљаним брковима. О њему је остало веома мало писаних докумената, као и мало сачуваних слика.
Милан Миловановић је Крушевљанин, један од најзначајнијих припадника прве генерације српских сликара модерниста и један од првих школованих у Паризу. Његов стваралачки рад трајао је око две деценије и у том периоду насликао је нека од најзначајнијих дела српског импресионизма: у Паризу, на путовањима по јужној Србији, Македонији, Светој Гори, Риму и на Кипру. Током Првог светског рата, у Италији, његова палета постаје изразито интензивна, а слике се потезом и колоритом приближавају остварењима неоимпресионизма. Овај сликар је био и зет нашег највећег восковође, Живојина Мишића; био је ожењен његовом ћерком Олгом, рођеном 1886. године. Постоји и једна фотографија са Крфа из 1916., на којој је војвода са штабом своје Прве армије. Поред њега стоји и његов зет Милан. Умро је у Београду 15. августа 1946. године у својој 70-ој години живота.
„Шта сам могла друго да постанем ја Надежда Петровић, Димитријева и Миленина кћер, до српска сликарка, кад уместо прве фотографије из најранијег детињства, имам цртеж. Мој отац, Димитрије Мита Петровић, сликарству учен од чувеног Стеве Тодоровића, у мом раном детињству бавио се само цртањем, предајући га у Чачанској реалци. Ја сам се тада више огледала у цртежима него у огледалу…
Шта сам могла да постанем него родољубна Српкиња, јер је моја мајка Милена тако васпитавала генерације ђака у Србији. Њу је у неизмерну љубав према своме роду и у Србији да ту љубав преноси упутио њен ујак Светозар Милетић, вођа Срба у Војводини српској. А док се школовала, ушла је у покрет уједињене омладине српске, па је са заносима тог покрета провела цео свој живот, водећи тим путем и целу породицу нашу.“
Надежда Петровић
