Ратни фотографи и сликари – Васа Ешкићевић и Драгомир Глишић

Васа Ешкићевић није као већина српских сликара студирао у Минхену и Паризу, што је било уобичајено крајем XIX и почетком XX века, него је звање академскoг сликара стекао на Императорској академији уметности у Петрограду у Русији. Након успешно положеног пријемног, „конкурсног“, испита, 1900. године постао је редовни студент Императорске Академије Уметности, где му је професор Иља Јефимович Рјепин предавао историјски, а Франц Рубо ратни жанр. Чим је Аустроугарска напала Србију, Васа Ешкићевић је преко Румуније и Прахова стигао у Београд, пријавио се команди за добровољце и затражио пушку. Провео је свих пет година на ратишту.

Васа Ешкићевић - Аутопортрет — *Васа Ешкићевић – Аутопортрет*

За време рата је водио дневничке записе, који се данас чувају у Рукописном одељењу Матице српске. Ево једног одломка:

„У Душановом царском граду је још тињала нада да ће се наша војска прикупити и консолидовати и, како је предлагао управо војвода Мишић, баш на Косову са непријатељем ући у одлучну битку. Мишићев предлог није прихваћен, а ја сам, неколико месеци доцније, великом војсковођи рекао да то неприхватање сматрам грешком. Војвода се на тренутак замисли, па јетко и са горким осмехом рече: „Шта ћете, кад људи заборављају да државе могу да се униште, али и усправе за двадесет четири сата“, описује Ешкићевић тај разговор.

1. slikar i kralj i vojskovodje — *Сликар Васа са регентом и војсковођама*

6. Podgorica kroki vojnika — *Војник у Подгорици*

9. Polazak rezerve 8. oktobar Kajmakcalan 1916. — *Полазак резерве, 8. октобар, Кајмакчалан 1916.*

10. dervena razrusena crkva — *Дервена, разрушена црква*

12. kolaz. Vezirov most — *Везиров мост, колаж*

16. Bekstvo Austro-madjara — *Бекство Аустроугара*

23. Via appia antica 1916. — *Via appia antica 1916.*

Сликар Драгомир Глишић се овако представио у Друштву пријатеља уметности „Цвијета Зузорић“ у Београду:

„Драгомир Глишић, професор и академски сликар.

Рођен сам у Ваљеву, 1. марта 1872, у Кнежевини Србији, у кући занатлијској, од оца Стојана и матере Милице. По свршеној основној школи, отац ме је дао на шустерски занат код мајчиног ујака – а доцније, због његове грубости, узео ме ј к себи у берберницу, где сам изучио занат. У слободном времену, најрадије сам цртао и увеличавао са фотографија. Тако једном, у срећном часу, увеличао сам и фотографију нашег познатог песника и књижевника Љубомира Ненадовића, познатог у свом родном крају као чика Љуба. Када сам му показао рад, он ме је очински потапшао, истински задивљен мојим радом, и даровао ме са два дуката у злату – што је за то доба, за мене сиромаха, био читав капитал. Од тог тренутка над мојим животом сија ново сунце среће у будућности. Чика Љуба ми стално купује потребни материјал за рад и нагони ме да свршим у нижу гимназију. У то ми доба, убрзо, једно за другим умиру мати и отац, а ја, пошто сам се нашао сам у свету – брзо распродам радњу и, гоњен својим талентом и жељом да га што више развијем, одлазим у Београд, у сликарску школу почившег Кирила Кутлика – у којој сам провео четири године. По свршетку те школе, добротом почившег Љубе Крсмановића и Светозара Зорића, професора Велике Школе, одлазим у Немачку, на минхенску Вишу Академију уметности, где сам две године похађао класу цртања код професора Гизиса, а три године класу малања код професора Лефца.

После прве помоћи почившег Крсмановића и Зорића, ја сам се борио за опстанак у туђини копирањем класика у минхенској Пинакотеци – док најзад нисам добио стипендију Министарства привреде, по условом да завршим и Занатску Школу. По повратку у отаџбину, ступио сам одмах у Занатску Школу, а одмах затим и у Трећу мушку гимназију, где сам служио као редован професор цртања пуних тридесет година, све док нисам био пензионисан. Пре рата имао сам прву колективну изложбу у Београду; после тога у Шапцу. 1904. год. – учествујем на Првој југословенској изложби; 1907. год. – на Светској изложби у Лондону, и том сам приликом приредио један албум радова својих ученика Занатске школе, који је у Лондону био запажен и одликован највећим одликовањем – Гран при. Учествовао сам на свим изложбама, које је држава приређивала у иностранству, и пре и после рата, сем ове последње. Излагао сам као члан „Ладе“ у Загребу, Сплиту, Скопљу и другим местима наше Отаџбине.

Учествовао сам у рату од 1912-1918. год. као наредник Седмога пука. За време Светског рата био сам ратни сликар у Штабу Моравске дивизије. Одликован сам орденом Св. Саве петог и четвртог степена.„