Обилазећи Сталаћ, тврђаву Тодора од Сталаћа и римски мост о којима је писао, Каниц је посветио посебне редове опису једне домаћинске славе којој је присуствовао:
„У Малом Сталаћу био је тога дана још један празник – крсна слава у кући кмета. Био сам тамо и у великој соби старешине затекао дуг постављен сто од свеже цепаних дасака, са ниским ногама. Прибор за јело чинили су шарени земљани или дрвени тањири, калајне или дрвене кашике, виљушке, дрвени сланици и чанчићи за паприку; ножева нема на столу, јер сваки Србин носи нож уза се. На средини стола стајао је један велик, округао хлеб, „крсни колач”, који у верском делу свечаности игра главну улогу. Према верском пропису, он се прави од чистог пшеничног брашна, на његову горњу страну утискује се поскурњаком крст и иницијали речи „Исус Христос ника”, а на доњој страни, чим се испече, урезује се крст. На горњој страни колача, где се линије крста секу, забодена је висока, танка лојана свећа, на њу су, на средини, налепљене две мање тако да упаљене чине трикир, симбол светог Тројства. Поред колача је стајао врч с вином за верски обред.
Кад је поп ступио у одају, скуп је већ био у пуном саставу. При уласку су се сви поздрављали и, по српском обичају, љубили у оба образа. Са епитрахиљем, делом одежде коју свештеник носи о врату и без које не сме да врши ниједан верски обред, поп је стао на источну, ужу, страну стола. Лево од њега стао је старешина, до њега најстарији син, па онда редом мушки чланови породице. Десно од попа стајали су кумови, ближи рођаци и гости. Жене су стајале позади, у дну собе.“
“Жене су стајале позади, у дну собе.“
Данас би овога због оваквог описа, родно равноправни, када би имали смелости, спалили на ломачи на сред неке ТВ, а ломачу би потпалила Бранкица Станковић и овога путописца одмах избрисала из историје.