„Крцун је чудан човек у полицији, у Удби посебно. Просто је невероватно како је Ранковић, или ко је одлучивао о томе, одлучио да Крцуна који је био комуниста и комесар 1941. године усмери у обавештајну службу. Можда је тако одлучено због његове интелигенције, због проницљивости, због оданости. А био је меланхолик, сентименталац, склон ниским психичким стањима, врло често у депресији. Ваљда се и дружио са мном што је нашао пријатеља с којим је могао да буде тужан, да критички и слободно мисли, да се жали на живот. Имао је врло јако осећање правичности, некоруптиван човек. Имао је тренутке слабости, доброте, али је био и фанатик. Тај спој фанатизма, мекоте, доброте у њему, то је права драма. Он је отпатио сваки свој тежак чин у служби. Он је учествовао у разним тешким акцијама, организовао је хватање Драже Михајловића, био је шеф Удбе за време такозваног црвеног терора, када је вршена несрећна и историјски неминовна ликвидација сарадника окупатора. Али он није био човекомрзац. Све што је радио, радио је у име неког вишег циља, у име добра, слободе. Он је и себе сматрао жртвом.
Крцун је волео уметнике, глумце, писце, волео је људе који критички мисле. Као председник владе имао је једно патриотско осећање за Србију и за српски народ. Желео је да други град у Србији буде Ниш, да се Ниш изграђује. Да Сремски Карловци буду српски Оксфорд, да се ту преселе хуманистички факултети. Мислио је о путевима и о изградњи Србије у сваком погледу. Тако је мислио и о Српској цркви и вери. Њему није било свеједно каква је Српска црква и вера.
Једном приликом позвао је и мене.
– Шта ти мислиш о владици Герману?
– Он је изванредна личност за патријарха. То је један образован човек. Француски ђак. Врло културан, пореклом из централне Србије, из Велике Дренове. Отац му је био учитељ, брат му је народни лекар. Герман је био ожењен, има два сина и ћерку, дакле и породичан човек. Јак, неподмитљив, чврст у вери и у ставу. Човек са достојанством. Немојте очекивати да ће вам он бити послушни патријарх, да ће он слушати директиве министара и владе. Он је човек јаке вере, он ће да учврсти нашу верицу.
На то Крцун оштро реагује са одговарајућим домаћим изразима теби добро познатим и свима Србима добро познатим:
– Немој ти мени да српску веру проглашаваш верицом као што си Србију назвао Србијицом. То није верица, него вера! И то није Србијица, него Србија!“
Гавриловић: Је ли могуће да је тако реаговао Крцун?
Ћосић: Да, могуће је, ја ти причам истину.
Пријатељ и издавач Добрице Ћосића, Слободан Гавриловић, забележио је пишчев политички тестамент. Пре пар година, у ексклузивном фељтону за Недељник, пренео је тај тестамент, као и приватне разговоре које водио с Добрицом Ћосићем у последњих 36 година.
Aleksandra,
Ova serija emisija o obaveštajcima je majstorski rad..
Hvala, Ljiljo!
Draga Aleksandra, ne stižem da ti pišem, sto obaveza i prijatnih i neprijatnih, ali Krcun i Leka su me pogodili ravno u želudac! Upravo sam preslušala ponovo! Bravo i veliki pozdrav!
Hvala, Nado. Svako ti dobro!