facebook

Милан Миленковић: Јаблан

Милан Миленковић: Јаблан

Свог рођака, Миладина, Лаћу Миленковића сам први пут упознао мислим 1976. године. Њему је била равно осамдесета, али је био онако, брђански “укрћен”, како се код нас каже, ужиљен, тако да му је године тешко било одредити. Брђани рано остаре, а после га, тако рано пропали, терају до деведесет и јаче.

Иначе, код нас, на Копаонику, са именом добијеш и надимак, мало се у тим стварима импровизује. Ако си Светислав, онда си Тиса, ако си Милорад, зову те Лола, ако си Радомир, онда си Дома, а ако си Миладин, онда си Лаћа. Деси се, има и тога, да мајке имају неко скоро па  тајно име за сина љубимца, обично “Драги”, или “Цуки”, но таква имена не приличе брђанима, па се само по кући и у малом кругу користе. Гледаш планинца од 120 кила и два метра и зову га Цуки. Не иде пред светом.

Иако је Миладина било доста и сваки је имао надимак Лаћа, овај Лаћа Миленковић је био први који ти падне напамет на Копаонику. Лаћа је био, како су тада говорили, комита у Македонији, још као дечко од 16 година, а у Топличком устанку је, до самог краја, био уз Косту Војиновића.

Пре него што сам упознао Лаћу, знао сам све о њему. Или сам мислио да знам. Многе шиптарске и бугарске мајке закукале за њим; говорили су ми да душу није имао, кад нахвата душмане. Штедео куршуме, па их је докрајчивао ножем и приручним средствима.

Дакле, те давне, 1976-те, први пут видим Лаћу. У позадини, стриц Гвозден, десетину година старији од Лаће, млати неке пожегаче мотком, а Лаћа, спечен, са мало седе косе по ободу главе, необријан, држи руке велике као грабуље, наслоњене на штап, и на њих положио браду. Гледа некуд. Приђем и кажем ко сам. Пољубим га у руке, те руке које су онолике душмане на онај свет послале. Лепо он са мном. С мојим дедом се, у Другом рату, борио до 1946. А и родбина су били, нису издали један другог, ни под Удбиним батинама, ни под вешањем цигала о мошнице.

Кад ме не гледа, гледам ја њега. Марцијална глава, тесане црте лица. Човек из једног комада саливен. Признајем, иако сам и сам брђанин, иако сам из те лозе: има нечег што ме плаши код нас планинаца, па и код себе самог: једном га погледаш, мислиш мрава не би згазио; помери мало главу, или се светло помери, видиш – заклао би, не би трепнуо. Исто лице, двострука природа.

Питам га какав је био Коста Војиновић?

Велики пешак„, каже Лаћа, „могао два’ес сати да иде, да не седне. Поцркасмо сви због њега„. Истина, у рату то главу чува.

Је л’ био храбар?

Никад се нија сагнуо пред куршумом.

А као човек?

Беспрекоран„, каже.Чудна реч за сељака. „Никад никог цвелио није. И кад је преусуде изрицао, и кад је убијао, никог није понижавао и мучио.

А ти?“

kosta-vojinovic
Коста Војиновић

Спроћом прилике. Било је свега.

Убијао си?

Гледа ме бело: „Био је рат„, каже.

Клао си?

Видим да не разуме питање, па понавља: „Рат је био.

Како је било с Костом? Тај последњи дан?

Како је било? Напипаше нас Бугари код Гргурског потока. Виде ја да нема вајде од нас, те се сурдукнух до неке воднице, па под њу, пола сам у води, пола напољу. Видим како Коста трчи уз поток, па не брег. Срећа за мене, јер их одвуче, али зло за њега. Чујем, нису далеко, де га Бугари зову да се преда, обећавају му да му неће ништа. Зна и он Бугаре, па им испраћа оданде куршуме. Једног тако пуче у главу, да му шапка, низастрану, до воденице се откотрља.

Колико се борио?

Кратко. Пола сата, не умем сад да ти кажем. Мене, не знам како,поткачи један метак, ту, изнад колена, али не задржа се, само прође. Можда је баш Костин био, а можда и неко од Бугара опалио. Кад Коста престаде да пуца, Бугари се осоколише, па кретоше уз брдо.

Онда ми руком показа: „Тамо је„, каже, „брдо, види се из Станића. Иди код Милоја Станића, он ће ти показати тачно место.

Чујем„, наставља даље, „Коста нешто говори Бугарима, али мени вода бучи под воденицом, слабо чујем. Бугарски официр му одговара, лаже нешто фукара сигурно. У том тренутку – груууу. Пуче бомба! Тад сам знао да је Коста готов, да је легао на бомбу.

Ја кажем: „Пише да се убио из револвера?

Није„, каже Лаћа. „Легао је на бомбу. Ту не могу да се преварим. Деси се то понекад, кад је борба, понесе те, последњи метак испалиш и не знаш. То се Кости десило.

Колико сте били стари тада?

Он је„, каже, „у вечност (крупна реч за сељака) ушао са дваеспет-шес’ , а ја, ето још смрдљам, осамдесета ми је. Тад, кад је он погинуо, ја имадо, мислим, дваестри.

Како ти је сад, можеш ли?

Могу по мало. Баба ми побољева, деца се разбежала, па и немам вољу. Немам ни снагу.

Гледам га. Стар, ама као јаблан. Сув, висок, тврд као камен. Миленковића има две врсте: високи, крупни и тамни, и они други, светлији и нижи растом. Ове друге смо приписали женама које смо доводили, оне мрке и високе, нама, мушкима. Тако и ја данас са својим синовима: онај крупни, црни је мој, овај лепи, плавооки је мајкин син. А обојица на мене личе, само се вуче стара подела. Е, Лаћа је од оних првих. Стена.

„А Други рат, Лаћо?“

Рат к’о рат„, каже. „Мало до Турака, мало до Подујева, мало у Бугаре, али Немце нисмо дирали.

А мој Милан? Како сте опстали овде после Криве реке? И Кесеровић збрисао, а ви остадосте?

А ‘де ћемо? Ово је наше, немадосмо ‘де. За Милана питаш? Построји нас једног дана и чита нам: немој неко да је користио удовице и сиротице; данас дају, мученице, за парче леба. Убићу ко то користи. После рата радите шта хоћете, али док су гладни, не користите муку.

Па је л’ било тако?

Како да није. И у праву је био. Није љуцки„, каже.

Поздрављамо се. У брдима се смркава нагло, сенке су дугачке. Устаје Лаћа да ме испрати, па се занесе мало. Ја га придржах, те под руку до капије.

Не слушају ноге, питам?“

Слабо„, каже.

Руке?

Смеје се безубо: „Још могу да држе нож.

Видео сам га још једном, на одру, што у копаоничким условима значи у сандуку, стављеном на два стола.

И тад, у сандуку – јаблан.

pejzaz-sa-jablanovima-pol-gogen
„Пејзаж са јаблановима“, Пол Гоген

 

border-jablanovi

Насловна фотографија: Винсент ван Гог, „Авенија јабланова“

About The Author

Related posts

5 Comments

  1. цмок Торонто

    Милане данас су многи из плићака изашли на повешину.Плаше се дубине и висине.Плаше се чистог ваздуха.Плаше се да се окупају јер је чистота антитеза њиховог постојања.

    Да ли је могуће да прелиставам сајт без прекида плејера?
    Борац си па знаш шта ти је…До краја у нове људске победе

    Reply
  2. Душан Петронијевић Детроит

    Бог се јави!
    Најбоље су ове животне приче, ударају у душу,..
    Нека ти Господ и Св.Јован дају излечење и још дуго да причаш и пишеш овако!

    Reply

Leave a Reply to Душан Петронијевић Детроит Cancel Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.