Послератно је време, земља се обнавља, државна, сеоска, општинска… Власт активна, тврда дисциплина, корбач ради, народ осиротео, деце много – јад и чемер!!!
Хлеба нема, мора да се запне, а држава расписала кулучење – радове на обнови земље, по неколико дана месечно.
Тако, одмах после рата приликом изградње задружног дома у Доњој Топоници, наш Губетинчанин Петроније Ковачевић, потањег имовног стања, са повише дечице, нешто згрешио и на њега се окоми алфа и омега доњотопоничке власти и председник општине Чеда Станојевић. Чеда је толико био популаран у то време, а и власан да је и дан-данас остао упамћен у причама и легендама. Иначе честит и поштен човек, но такво је време било, а за Србина, без зорта и корбача не бива.
Питали неко дете у школи: „Ко је председник Југославије“, а оно као из топа: „Чеда Станојевић из Доње Топонице!“
Е, тај Чеда одреза казну чика Петронију, дана затвора, прецизније од ујутру до увече и нацрта круг у општинском дворишту, да уједно може пратити издржавање казне.
Гледали га кулучари, како издржава казну, мало се шалили са њим, и тек му један од њих:
„Слаб ти затвор, чика Пећо!“
„Слаб затвор – тврд закон“, одговори му и настави са издржавањем казне.
Тако је то у то време функционисало и чика Петроније је остао у трајном сећању нас Губетинчана по овоме…
