Миле Милошевић: Да ли ће држава Србија преживети ову генерацију?

Српска посла 

Данас, после избора, већини је барем јасно да више ништа политички није могуће урадити у Србији. Одавно сам напомињао да се политички систем сломио, и пре 2012, овај је био на граници фасадности и функционалности од 2008, кроз напрасни и ничим у суштини политички оправдани договор ДС–СПС. Чиме је још више дошло до изражаја измештање  одлучивања из политичког система, а што због све огољеније манипулације и политичког паразитлука (колико год ко налазио оправдања у притиску странаца, они су се сломили због алавости, а не својих политичких програма). Данас је већ реч о довршавању процеса успостављања дворског режима управљања друштвом и државом. Након још предстојеће четири године власти режима окончаће се процес конзервирања, њих као сталежа са посебним правима у расподели дугог трајања, на којима би ексклузивно почивала држава и целокупни друштвени живот. Тај стационарни сталеж ће чинити породице из врха СНС и СПС, те одавно повезане породице са свим нама обичним грађанима и незамисливим користима са безбедносним структурама, који су сви заједно изван сваког права, закона и било каквих правила укључујући вредносне или како се данас воли рећи и тржишта. У Србији је изостала регулација у сваком погледу интереса, те се крећемо унутар стихија – друштва, у коме су једино важни поприлично дифузни и још чешће партикуларни интереси стационарног сталежа, а двор режима има сасвим другу агенду од државне или националне, како да стабилизује своја присвојена преимућства. Зато ни нема говора да је Србија макар нека изборна демократија, него је ова искључиво фасадна, јер ни нема где да регулише – у непостојећем политичком систему? При чему демократија није никад била нити може бити у било ком случају конститутивна¹. Те упорно хобсовско вабљење на побуне грађана зато више није ни могуће, а посебно да би се ишло на неке нове изборе и било шта конституисало док позивари пуко булазне и мрцваре народ, против неумитности друштвених процеса, који није могао да се измени ни са далеко бољим људима у довршетку транзиције у општој политичкој али и историјској незрелости, у коју се кренуло пре 30 година. Зато сад, без минималне друштвене регулације, решење је тојнбијевски тип пролетерске револуције, а за то ни нема услова, како су ти управо чувари режима. 

Оно што јесте наша брига то је импотенција нове српске елите која није способна за виши ред поредка, него само за његове краткорочне импровизације, јер не може сама да се одржава изван стихије (нити је чине понекад пристојни људи, већ је рудиментално слеп, спонтан процес мучно претераних амбиција). Као што не може да се успостави у Србији ни приближно тип еволутивне државе, што нас лако уврштава међу кандидате даље пропасти и распадања као државе и нације у свакој следећој кризи – што се посебно види кад је у питању нација, јер нема ни помена српске националне културе у јавности и образовању  него само приземних медијалних дивљаштава и колективизоване индукције малоумности, тако да ће ти лако прихватити уништење Србије на Косову и Метохији као и сва следећа. 

Примери овог су свакодневни, од Уставног суда, тужилаштва, преко свих могућих дилова и потпуне одсутности било какве културе живота, образовања и јавности, у којој нас медији забављају безумљима, као периодично смрт певачице, Марић и његови кружоци, Н1 са својом регионалном агендом у изливима опште малограђанске љубави свих на гомилу, где су Срби увек на дну. Последња дворска интрига је и уступање података БИРНУ колико је људи умрло и дневно се разбољева од Ковида 19, а што баш нико није демантовао, па би тако требало да је потврђен у нечијем интересу у дворским сукобима само муфљуски карактер владиног кризног штаба и да ће то сазнање помрсити тамо неком рачун (а као да досад јесте?). Истина је, да на владином сајту се не уводе од 10.06.2020. подаци о ново разболелим по градовима и да нико за то не мора да одговара. Бескурпулозно нико се не стиди, ни један мејнстрим медиј не пита, док свадљиве анестезиране масе хрле на изборе блажено малоумне како је баш ово најбољи свет од свих светова.  У коме смо ми овдашњи најлепши (полуголи, ботоксирани и са лепим сатовима као индијанци са ђинђувама) тако и најпаметнији (са нашом традиционалном површношћу и сад још лажним школама, уз оне од раније слабе – јер нису лажне исклијале из ничег; нити нам заправо знање треба него титуле), а све ће пропасти и ми остати? Ено, Енглези немају појма шта раде, а њихов стационарни сталеж траје вековима и успешно окупља и најбоље и најгоре људе на истом месту у за цели свет најбољим школама до свог горњег дома који увек нешто ради, а код нас се кафански сплеткари – формула коју ми још дуго нећемо схватити, ако икад, у својим једнодимензионалним површностима и обрачунима. Слабићи, пустили су масе да руше по Британији и Америци споменике робовласника који су својим заједницама понешто уступили и шта сад? Да ли ће то било шта променити? Робовласништво је у арапском свету укинуто тек седамдесетих, а то су били тад и сад њихови савезници. Нико не види од наших „оптичара“ да је то још једном покушај да се масе заведу паролом, како су сви људи једнаки иако очигледно и у овој најновијој великој трансформацији не трпе, не умиру и неће поднети и добити исто. Уосталом људи осим пред Богом никад нису једнаки, ни у свету, а још мање међу људима. То тек донекле пружа снажна национална држава својим држављанима. Него је то само глазура да се свари још једна промена у свету уз најмање трошкове за масу која одавно не може рачунати да ће њихови интереси бити темељно узети у обзир, тим пре што су стихија – друштво оберучке пригрлили, а ова постаје доминантна друштвена форма епохе.

Стихија-друштво   

Много ће људи умрети, а да неће схватити, да су једнакост, слобода, срећа, аутономија, тек пароле изграђене на илузијама – привиди којима се границе брзо осете, посебно у кризним временима, ако им то по себи није било јасно. Људско постојање их никако не подразумева. Па се зато тако неопипљиве лако користе и људи се позивају на њих као на какве крајње аргументе. Док умишљају да је свет онакав какав се њима чини и још горе, да се понаша онако како они желе, халуцинирајући приватну културу, како какав приватни језик, као да га може бити, осим дечијег, тако и „личну уметност“ уместо културе. Све у свему се, посебно у постмодерни стихија друштва крећу у илузијама од којих је потребно много озбиљније рашчаравање јер је индивидуалистичко, него веберовско од митова са којима се бавила модерна у свом пуном напону који су били колективистички, а не лични рад. Радикални  конструктивизам, релативизација, те индивидуалистичка лична култура у приватним халуцинацијама у којима је све могуће (отуд масовна индустрија забаве нуди толико магијских и осталих способности у општем релативизму и конструкцијама среће која за човека није предвиђена јер није „биће среће“, што су стари итекако добро знали и пренели у вечном људском миту о Икару). Зато је индустрија масовне забаве тако важна у савременом свету са својим безумним производима лудила, док се друштва историјски трансформишу, у овој задњој етапи од ризико-друштава у светско стихија-друштво. 

Присуство стихија-друштва је свакодневно уочљиво, већ при одласку у трговину, кад се узме табла чоколаде, а она више не тежи 100г. Па би по принципу баш свако то види да се нешто озбиљно променило, требало би да је јасно, али наративи затрпавања релативизују догађај радикалне конструкције нове стварности у којој више не важи декадни систем у трговини, као што не важи, ни већина осталих референтних система који је створила и усвојила модерна (М1) – она прва – компететивна у процесу регулације. Није само реч о СИ-систему мера, него и о праву, политици. Где год. Иста се прича понавља и код полова са родом – халуцинативном менталном илузијом која конструише успротив саме природе и тога да човек јесте део природе и да нико не може променити свој пол како би напрасно у својој невероватној слободи постао наводно сретан. Иако је карикатурална креатура постао више него Гетеов хомонукулус, каквог је он предвиђао за фаустовски тип човека у његовој будућности, не мења се природни поредак. Ма ко колико год умислио да је птица, не може нико скочити са облакодера и очекивати да остане жив у додиру са плочником. Није биће среће каква га год самовоља завела. Међутим, то се хиљаде пута на дан понавља, и горе, у многим верзијама савременог понашања људи. Ова у основи нова индивидуална приватна култура остврена пустом радикалном конструкцијом, као чином слободе и аутономије за коју се мисли да је природна, а не пожељно и препоручено понашање. Као што је и новац тип емергентне појаве и опште друштвене опсесије –  крвоток друштва како се о томе пише², тако је и нова индивидуална приватна култура (у теорији се годинам радило са појмовима класификације животних стилова, да би то ипак задњих година замрло, а ново је да је баш до претеривања преовладао сулуди гендерски наратив, као и некакво трабуњање о XYZ генерацијама, затим је на то додат дискур о милеанарцима). Све су то танке скраме. Што се убрзо у баш свакој кризи покаже. Чак и новац толико пута у ратовима бива некорисан. 

Додатни проблем са стихија-друштвом представља што ће се расподела у друштвима до те мере и на тај начин урушити, да Институти будућности предвиђају до 60% прекаријата већ око 2030 године. Отуд избијају популизми – из будућности која се сад ствара. Како нема никакве сумње да је страх велики а да је сад на сцени сукоб два страха – овог из те и такве будућности и оног из прошлости, да се ништа не мења. Отуда умиривања глобалном једнакошћу свих људи, па једна тако уобичајена смрт црнца од полицијске претране силе постаје дозвољени окидач у западним световима. Међутим, у друштвеном глобализму  светским друштвом следује у сценарију стихија друштва  баш осиромашење све већег дела  маса (што се видело посебно у Америци, ко може да се лечи, али и Шпанији и Италији, али и ко може да једе и плаћа своје трошкове живота у кризи Ковида19), које није довољно поделити суманутим индентитетима, него запослити и са приватним културама са чиме би били ваљано самозабављени, чак и пожељни сарадници на очувању интереса остварених доминиона³ (поседа) широм света англосаксонске елите у духу Вашингтонског споразума – све приватизовати (кампања: приватно је боље; што се и код нас мало-мало чује као да је истина а не пуко мантра – јер су толико пута многе државе биле принуђене да оне назад откупљују системе као водовод, кад их приватници упропасте). Масе, управо задојене безумним вредносним емергенцијама светског друштва, која им медијски шапуће, само се ти бави са својим површним и бесмисленим забавама индуковане малоумности (од бесмислених по свему одевних мода, дрндања звучним фреквенцијама уместо музике, потрошње, спорта, наркотика као опште забаве за сиротињу… – све је вођено из глобалних центара утицаја) ти ћеш досегнути слободу и срећу, којих узгред нема – мање су вероватне него Бог.  Уз још три момента: 1) историјски, губитак финансијског трансфера периферија центар, јер Кина није била као што су Друкер и слични очекивали, искључиво радионица јефтине радне снаге без мозга него је постала конкурент, па више по англосаксонској елити нема могућности да се издржавају масе кроз друштва благостања, те 2) технолошки – аутоматизација и оптимализација рада и опште одбцивања договора са радом, уз раст могућности надзора и контроле маса и 3) политички, лакше је контролисати светско друштво индивидуалних приватних квазикултура из једног центра него народа са њиховим националним културама. Зато је и свуда осиромашио и ослабио и средњи слој (невероватним платним диспаритетима) –  чувар али и самостални понуђача услуга знања као згодно поткупљивањем намештени наводни носилац процеса М2 – ризико друштва, а пре свега је изгубио политичку моћ кроз општу медијализацију политичке комуникације, па и будала може да научи пар реченица, само је важно да говором и изгледом привлачи публику, што се вежба као и свака друга глума. Уосталом људи одувек лажу, али се на медијима видело много више лажи него у целој пре медија историји (толико о медијима и нво – људима без било каквог знања), као што је уопште то формат „скраћивања смисла“ полуистинама или још тачније назови истинама пуких конструкција стручњака односа са јавношћу, што је горе и од саме лажи.   

Свакако, ово је само кратки обрис онога шта је стихија–друштво или Модерна 3 (М3). А М1 те М2: ризико-друштво је Урлих Бек још 80-тих успешно описао(4), па то не бих понављао, осим дела који се односи на породицу и то појаву једночланих домаћинстава током фазе ризико-друштва, као последица економских процеса, док стихија-друштво управо тежи да разори саме људске односе, желелећи пре свега да се између родитеља и деце уништи  породични однос, па да се изгуби и жеља за рађањем, највишим обликом слављења постојања коју човек познаје. Да ли је и ту реч о пуко слепој последици процеса, или, тзв. самоиспуњавајућем пророчанству у стварању модела радикално слободног друштва, или, само насиљу у циљаној намери стационарног сталежа да се све мења, да би тек све остало исто по њихове интересе моћи, те је и ово потребно да би се угушила конкуренција, макар им се чини. Па се врло свесно подпомажу са њихове стрне овакви догађаји као што је сурогат мајчинство, додела деце хомосексуалцима и што такозване „поносне“ хепенинге промовишу многе дипломате, док западњачки мејнстрим од елите, медија, науке води баш бескурпулозни рат против сваког друштвеног традиционализма бавећи се и темама заједничких тоалета, мистификацијама људских права до иритантне баналности. Док стварни људи умиру по улицама градова од болести, глади, као током првих недеља пандемије, коначно и насиља и у најбогатијим друштвима као у Америци. Јер суштински човек са човеком ни у једној заједници по овом не треба да има превише блискости, осим краткорочних и који  нису посредовани логиком економије и то је слобода (исти У. Бек је тестаментарно писао под метаморфозом методолошког национализма у тзв методолошки космополитизам, примерима: као у Европи неко тамо има пара, а нема око, а у Индији јел има човек око, а нема пара, па се трампе – ето среће, али где је постојање, а онда човек са човеком, зато и државе опстају као једине стварне формације заједница људи и тешко да су замењиве као што смо видели широм глобуса у првим данима пандемије).  

Србија земља лажних идола 

Оно што се данас све више препознаје да је Србија већ комплетно стихија-друштво, зато што постоје тек две доминатне групе људи – припадници настајућег стационарног сталежа и мноштво обезличене масе без институционалне заштите, права и сигурне зараде (до тог се све теже долази, као што медијски апарат обмањује, па чак и уз честе безобразлуке ала Кисићке да ни не заслужују тестирање већ нек плате, уз лаж да је тако у другим земљама). У Србији је још уз све у траговима средњи слој, па нема ко ни да промишља, као што нема у правом смисилу ни класа. ДС-ДОС се побринуо да збрише радничку класу и на почетку транзиције их је обесправи, претвори у огољени лумпен пролетеријат. Док су данашњи припадници стационарног сталежа, или већина је дошла из дилова клика политичара, или,  преко уопште трајуће елите политике из комунистичких дана (као што их и С. Младеновић наводи – Елите распада), до својих богатстава. Не из иновација и предузетништва да би били класа, него, из, уз политичке клике, тајне службе у пукој манипулацији и пљачки националног богатстава, што се до данас само наставља и то тек по принципима ко бржи, први и бескурпулознији. Зато се Србија наводно привредно гради на високим давањима новца и повластица странцима – привиду светске расподеле рада, а не на самосталним домаћим привредницима, са којима би као класом морао стационарни сталеж као држаоц државе  да дели моћ, а они би макар у теорији морали да теже некој регулацији уместо корупције и то произвољно од расположења и личне наклоности двора (уз утеху из могуће  компензације из пријатељског бунарења концесија за узврат) и тиме стварали услове за очување и јачање политичког сиситема – али постоје услови што се види на својевременој Дарендорфовој структури националног богатства, да већински мора бити речи о малим и средњим предузећима, јер се велика свуда и увек директно погађају са влашћу, а по потреби је уцењују и купују.    

Утолико што се Србије тиче постоје само два пресудно важна момента и то: 1) стварање лумпен пролетеријата 2001. чиме слабљења политике као метода демократске регулације друштвене структуре (чијег извршиоца и данас славе?); пре свега из процеса националног окупљања, кроз шта су прошле све релативно успешне државе током своје транзиције (што је приметио Фукајама али није разумео) са израженим државним расположењем; и 2) догађај да се средњи слој искључи из процеса политике 2012. и укине политички систем у процесу финализације етаблирања српског стационарног сталежа и претварања не само режима формативно у двор, него и целокупног друштва у дворско друштво у коме су сви де факто поданици или отпадници, ма шта били де јуре, а све што се сад догађа само су дворске интриге и интереси дворјана, ма колико било потребно лагати, варати и красти од тате на сина и обрнуто – све је лакше са медијима. Изведено, управо преко савезништва са пониженим лумпен пролетеријатом, али је онда све заједно као такво отишло предалеко у наметање најпримитивнијих и најпростијих образаца живота и понашања у друштву испод светских робних марки – опште срозавање, уз самовољу легендарне глупости, посебно без узуса средњег слоја националне мисли. Што је Србе гурнуло тамо где никад нису били, у некакву историјски несталу аустроугарску провинцију. Која је устала из неког дугог сна без права да се сећа своје историје, митова, духа, развоја, као прашњави монструм који чека своје надолазеће усташе као варваре. Шумадија данас, у кошмару спава све празнија, у њој се нерађају принчеви него је доба аустругарских провинцијалаца, што је најизразитије поодмакао процес у Монтенегрији.  

Кад се погледају успешне европске државе и њихово устројство, евидентно је присуство стационарног сталеж (трајућег и екс племства), високе класе, средњег слоја, са својим културним формацијама, од дворова, опера, универзитета, као народа и масе подељене између синтезом настале националне културе и светског друштва. При чему је сама ЕУ глобална творевина, прави носилац пре свега светског друштва. Која је још данас добрано уздрмана појавом Трампа, Брегзитом, а нестајала је у првим данима пандемије у Европи, кад су све националне државе поново изрониле и показале се као једини заштитник својих грађана. Нуријел Рубин је најавио још у фебруару да ће пандемија највероватније оборити Трампа са власти (5) – те да ли је Ковид19 креација, или је само то презентација, за нас смртнике никад неће бити познато, али су на површину испливале размере сукоба  између Трампове опције на западу и глобалистичке: међу њима бесни трансформативни сукоб. Биће око очито преласка Америке на империјалну глобализацију, док многе елите, а првенствено европске не могу да одрже своје велике поседе по свету, без америчке чизме. Нити своје место у глобалној трговини. За то време Америка снује за себе да ће преотети Африку од Кине. Уз то се таласа светско стихија-друштво у својим противречним претензијама, које више не треба тзв. суверенистичком америчком блоку, а привреде трпе у застоју које ће масе испаштати, спремни на нове страхове(6) и друштвени уговор. Колико је то планирано или не није јасно, али је видно да стационарни сталеж ни у једној земљи не трпи никаве последице – масе су аполитично слепо окренуте да се баве са фамом људске универзалне једнакости и тако испразно вентилирају сва своја незадовољства служећи глобалистима у борби са Трампом. Па су глобалисти још загризли што показује одлука да се баш сад најави коначно оптужница против Тачија и креатуре УЧК, уз пар вишедневних текстова о истом, у којима није више тако угледан господин. Што би требало да имплицира и све који су са њим са запада одрадили тај одвратни посао, али стационарни сталеж се нигде не дира, а баш су ти радили са њим – не посредници и најамници. Како је овај сталеж не само представник државе, него суштински носилац, а то западњаци себи не раде. То је за оне друге. За оне чију државност не признају, а који уосталом имају слабе стационарне сталеже који се не умеју чувати, нити бринути о држави, која онда као непробојна купола брине о њима а што подразумева наш највећи страх. Јер онај који је било кад из сталежа продао државу никад се не може другачије оцењивати него као клијент. При свему сва та наша елита још је сумњивији врбов прут, те тим у овако сложеним играма, које постају жестоке, зебње бивају драстичније колико је ова генерације неспособна да одбрани државу, организује друштво, досегне артикулацију која би водила вишем реду поредка, а и предходним текстовима назначено еволутивној држави, ако свакодневно гледамо људе и примере које нам сами сервирају, да измењено парафразирам, „глупане није све у економији, посебно суштина“.  

Епилог 

Човек, кад се самоиспитује, то сам чини не на миру и свечаним тишинама него пречесто у грозничавим тренутцима и то као странац који залази у непознат простор у коме не треба да буде. За који га не би требало ништа да везује, јер као да помало напушта и издаје свој (и Ниче каже отприлике, кад се човек пита за смисао већ нешто није уреду). Ма колико човеков свет био тегобан, сам сасвим стран – довољно стран да се ни за живот, ни само постојање не проналази потпуни смисао, ипак се ретко од живота одустаје, премда се не преза од погибељи када се ова учини потребном, а неки пут и без оклевања, шта год се догодило, а да иза тога не стоје некакви изузетни разлози, па опет само постојање нас пре свега држи са ове стране, а шта би друго? Из дана у дан, из тренутак у тренутак, годинама.  

Какво је као осећање постојање? Није радост а не може бити срећа, како када смо радосни постојања нисмо ни свесни. Заправо се постојање осећа тек у стрпљењу, из оног другог гледања – промишљања, као све оно свечано, откривајући да нам живот пролази у самом слављењу постојања, ма шта нам се догађало. При чему је јасно да слављење не може бити никаква материјална чињеница иако такве трагове може остављати у споменицима људски геније, него духовна, чега смо са временом и сами свесни. Зато може да нас преплави музика кад одемо у оперу, или, реч док читамо, призори, кад станемо у приоди, сами или у друштву са другим људима, као што песник каже „од двоје, троје у просторији један је увек поред прозора“. Па чак ни то није најважније, јер нема сличног осећаја, као кад се закорачи у кућу после дугог пута, или, властиту државу, врт наших снова и буђења који смо сами негде у нечему створили, а највише од свега кад нам се роди дете славећи наше слављење постојања. И ма шта нам се догађало ова места и тренутци, ти људи остају нама и за нама у вечности наших скромних трајања, као далеко виши од нас самих. Као то што се не може избрисати у свим нашим на махове дубоким заборавима и удесима. Тако да суштином живот није ни трагичан, ни безначајан.   

Од почетка нашег времена до његовога краја, слављење постојања ће бити наша људска особина – достојанство постојања, ма колико нас догађаји погађали у животу, исмевали са оном пре свега индукованом малоумношћу као општим феноменом неуспеле али неком увек корисне комуникације. Како такви други пут не могу да виде и кад га траже, тај није за њих, или, напросто само што су примитивни и прости у основи свог закржљалог бића и никад није само питање незнања како би Арнетова и слични просветитељски желели да је, залуд, а још ти нам олако долазе главе кад само њихови светови преовладају па зебу да тако остане. Ми смо поред свега одувек били награђени, не срећом све у свему, то су још стари знали и исприповедали у миту о Икару и Дедалу (име које има и значење народнога генија) него слављењем постојања. Међутим, кад је у зору модерне човек сам поверовао у самог себе, кренуо је путем фаустовског човека у енглеском дану, у својеврсном забораву, захтевајући слободу и срећу до које се не може стићи. 

Иако данашњи човек живи у Калифорнијској ноћи, све посусталијој холивудској фабрици  светског друштва насталог након енглеског дана, на рефлексијама подкултуре енглеског младалачког стила живота из ’60  (распуштености и површности у слободи и срећи) која је требала да да коначни привид смисла промискуитетној себичности и дезорјентисаном лутању без одговорности, ипак све више људи препознаје и поред свог туризма Одисејеву казну богова, да се не може лако вратити кући. Да човек у свету може живети и постојати у местима и да ће га ту само препознати, као што је Пенелопа. Да 1001 просац, само тад нису 1000, него 1. Само на местима ткиво човека може да зацели и човек расте, а та су места одувек искључиво кућа, држава и врт. Ко их нема остаје поред свега прогнаник. Зато не треба да чуди што упорно и надаље расте интересовање за националну државу у свету – не само кад се тражи помоћ и спас; за дом и породицу, националну културу, ма колико се отежано пробија кроз пријатну ларму опште Калфорнијских ноћи и поред својих многобројних непријатеља са њиховим отрцаним репертоаром фраза које је одувала само једна пандемија. Кад су и они стали у ред.   

 1 – Voigt, Rüdiger (Hrgs.), Handbuch Staat, Springer, Wiesbaden, 2018. Како кажу : „…то не значи и да философија треба да пружи демократији апсолутни приоритет како то Ротри формулише…али, иако је свима итекако уочљиво, да je крајње оправдање демократије и људских права проблематично и поред тога се треба држати таквог идеала, ал по Канту, да је увек реч о регулативној идеји, а не конститутивној“

2 –  Braun, Christina, Der Preis des Geldes, Aufbau Verlag, Berlin, 2012.

3 – Quinn, Slobodian, Globalists : the end of empire and the birth of neoliberalism, Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts,  2018. 

4 – Бек, Урлих, Ризично друштво, Филип Вишњић, Београд, 2001.
5 – https://www.spiegel.de/wirtschaft/nouriel-roubini-ueber-das-coronavirus-diese-krise-wird-zum-desaster-werden-a-e96cd2ce-9795-4c3a-96a3-ba95c1686afb

6 – Mausfeld, Rainer,  WARUM SCHWEIGEN DIE LÄMMER?,  Westend Verlag GmbH, Frankfurt/Main 2018. 

Насловна фотографија – Alfred Basha, „Heart and brain manipulation“