facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Ненад Ћурковић: Макс Вебер и протестантска етика рада

Ненад Ћурковић: Макс Вебер и протестантска етика рада

О аскетизму, продуктивности ниских надница и предестинацији

 

„Бог помаже онима који себи помажу“.

Бенџамин Френклин

У свом чувеном делу Протестантска етика и дух капитализма, објављеном 1905, Макс Вебер указује на узроке који су довели до настанка протестантизма, као и на његове последице, међу којима је и појава капитализма.

По Веберовом мишљењу, капитализам има дубоке корене у религији.

Главна тема овог његовог списа је веза између протестантске животне етике и капиталистичког начина производње.  

У периоду реформације (XVI i XVII век), „аскетски протестантизам“ је наводно имао пресудну улогу у стварању услова који су омогућили настанак и развој капитализма. Забрањивао је спонтано уживање у потрошњи. Од људи је захтевао да се одрекну многих животних радости, које су биле одлика традиционалног начина живота, како би се у психолошком погледу ”ослободили робовања нагонима”. Натерао их је да се рационално, хладно и прорачунато, посвете (искључиво) стицању материјалиних добара.

Традиционални систем вредности био је прва жртва њихове тежње за што већим профитом. “Раскидајући окове” патријархалних схватања, протестанти су тврдили да је такво њихово понашање „богоугодно“.

Захтев за одрицањем од телесног уживања и жудње за материјалним добрима, није био уперен против стицања имовине, него њене нерационалне употребе, непродуктивне потрошње. Аскетизам је подразумевао борбу против ирационалних нагона, у корист рационалног, технички ефикасног пословања. То је био начин дисциплиновања и припитомљавања људи, са циљем да се наметањем таквог става обезбеди што већи профит, увећа лично и друштвено богатство. Био је то успешан начин укидања спонтаних активности у корист прописаног понашања, како се зарада не би трошила, него уштедела и инвестирала у нове комерцијалне послове.

Вебер у овом спису говори о начину на који је протестантизам допринео успостављања и јачању капиталистичких друштвених односа.   

Добар пример повезаности капитализма и аскезе у оквиру протестантизма је став Џона Визлија, једног од оснивача методистичког покрета, који је рекао: “(…) религија нужно наводи људе да буду вредни и штедљиви, а то двоје доводи до богатства. Методисти су свуда вредни и штедљиви, па се тако и њихова својина повећава (…)”

Притом, протестантима сигурно није промакла чињеница да је увећавање богатства јачало гордост и људе окретало материјалном свету. Религиозност се због тога деформисала. Религија је задржала свој облик, али не и дух. Дух је нестао. То међутим није ослабило снагу њихове теологије, него је богословљу дало другачији смисао.

Целокупна протестантска литература била је прожета аскетским уверењем да је Богу најмилији онај који вредно, савесно и неуморно ради за најнижу надницу. Такав животни став и овако схваћен начин рада протестанти су прогласили човековим позивом.  За Вебера дух капитализама је управо такво схватања улоге и значаја аскезе. По њему, капитализам je рационално пословање на основу религиозне идеје животног позива, који Бог упућује вернику.

У овом тексту биће речи само о три теме које Вебер помиње у Протестантској етици, о аскетизму, снижавању платних стопа и предестинацији. Оне су пресудно утицале на развој и малигно ширење капитализма, као и стварању једне искривљене слике о наводно несумњивој и просветљујућој вредности рада.

Најважније обележје протестантске “пословне етике” било је строго избегавање сваког спонтаног уживања. Новац је требало стицати хладно и прорачунато, како би задовољство у пословању и раду било лишено хедонистичких мотива.

С једне стране, то није било тешко. Пословност и рад не причињавају неко нарочито задовољство. Међутим, с друге стране, приход и потрошња у том смислу представљају велики изазов.

За стицање профита је смишљен религиозни изговор који гласи: богоугодно је остварити новчани добитак. Међутим, проблем је трошење тог прихода. Потреба за сталним (увек новим) инвестицијама захтевала је од предузетника аскезу, одрицање од личне потрошње.   

Стално поваћавање прихода, као потврда све веће блискости с Богом, био је ипак довољно јак мотив протестантима-предузетницима да буду упорни у свом самоодрицању.

Нису само радници радили за ниску надницу, него и њихови послодавци, који су себи за личну потрошњу остављали најнужнији део своје зараде.  Тако је стицање постало њихов највиши животни циљ, при чему су приходе минимално користили за задовољење личних потреба.

Радници су ниским надницама били приморани на аскетизам, а предузетници га упражњавали с амбицијом да на почетку споро, али постојано, увећавају своје материјално богатство.

У томе је новина и битна разлика у односу на оно што је било пре тога.

Овакав вид пословног понашања, постао је главни мотив капиталистичког предузетништва, а за протестанте водећа етичка норма.

Такво схватање по којем је рад највећа вредност, а стицање богатства највиши животни циљ, нашло се на удару цркве, јер је било у супротности са њеним (догматским) ставом да су најважније оне заповести које дефинише католичка хијерархија. Верници су били обавезни да их поштују и од њих не одступају.

На основу тога настала је подела верника на католике-духовнике  и протестанте-материјалисте. Ови други, који су били испуњени „капиталистичким духом“, реформисти, обично су према традиционалној црквености били у приличној мери равнодушни, ако не и непријатељски настројени. Њиховој „делатној природи, расположеној да послује“ била је одбојна „кротка досада побожности“, која је људе одвраћала од „земаљских радова“.

За протестанте, посебно калвинисте било је најважније да свакодневно и предано послују и вредно раде у свом позиву. У томе су верници видели своју етичку дужност и били чврсти у ставу да је рад обавеза свих, јер на тај начин свако доприноси успостављању Божјег царства на земљи. Тако је настала догма по којој Бог никоме није дао право да потроши све што је зарадио. Од стеченог богатства свакоме је у потпуности припадало само пријатно осећање после добро обављеног посла, а тај осећај они су поистоветили са срећом.

Протестанти су једино тако могли да се прави начин одазову Божијем позиву.   

Католици су овакав став оценили као “свету глад за златом” (auri sacre fames) и у томе видели грешно среброљубље, што је на крају постао и знак за препознавање новог духа капитализма, који ће се ширити Европом и Америком.  

Та врста ледене скромности, својствена пионирима модерног капиталистичког предузетнштва који, како каже Бенџамин Френклин, немају ништа од свог богатства за себе лично, осим осећаја да “добро обављају свој посао”, била је предкапиталистичком човеку непојмљива. Било им је несхватљиво да неко ради само зато да би радио и онда „једног дана легао у гроб, с тешким теретом новца и имовине”, што су ови људи “старог кова” тумачили као последицу перверзних нагона, пре свега незајажљиве похлепе. За њих је све то било прљаво и ниско.

Људи испуњени капиталистичким духом, протестанти-материјалисти, били су у суштини прилично равнодушни према цркви из уверења да религија одвраћа од рада и оптерећује сувишним моралним дилемама (одатле потиче и њихов фанатизам). У целодневном раду су пронашли највиши (религиозни) смисао постојања. Заправо, то је значило да треба живети искључиво због свог позива, само зато да се вредно и што више ради, и тако неограничено увећава лична имовина. За протестанте само је ово био “доказ исправног живота”. Једино су то сматрали богоугодним понашањем. Све друго су одбацивали као неважно и непотребно, јер их је ометало у послу. Њима је рад био најважнији, а пословни успех представљао врхунац среће.

Овим рачуновођама и књиговођама је најбитнији  (и најслађи) био осећај моћи и угледа, који је произилазио из чињенице да имају новац, а на основу њега и доминантну позицију у друштву.

По природи ствари традиционалисти нису били заинтересовани да што више стекну, него само да живе онако како су навикли и зараде таман толико новца колико им је за то било потребно.

Капитализам је у почетку имао проблем да повећа продуктивност рада и његов обим, као и како да прошири тржиште, због упорног и жилавог отпора традиционалитички оријентисаног радништва, које се – што је било „заосталије“ – упорније одупирало модернизацији и више кочило капиталистички прогрес.

Традиционалисти су само хтели да подмире своје редовне потребе, а не и да раде више од тога.  То је била највећа препрека ширењу духа капитализма.

По природи ствари човек не жели неограничено да стиче, него само хоће да живи како је навикао и заради само онолико колико му је за то потребно. Када прибави то што му је најнеопходније, он не жели више да ради, јер нема потребе да то чини. У почетку су се радници тако понашали. Капиталистима је било јасно да ће једино „снижавањем платних стопа“ (ниским надницама) они бити приморани да стално раде и раде све више. Схватили су да је економска уцена најефикаснији начин да раднике присиле на свакодневни вредан рад у привреди и да ће само за минималну плату из њих извући максимум.

Сâма суштина капитализма и његовог развоја темељи се на увиду првобитних капиталиста да ниске наднице и висок профит стоје у непосредној вези. Овај принцип је темељ капиталистичке експлоатације.

Економска уцена, ниске наднице и прекаријат (несигурност радног места), у условима све веће аутоматизације процеса рада, омогућио је капитализму не само да се одржи, него и да континуирано остварује привредни раст. Зато развој капиталистичког система није ишао у правцу општег благостања; никада није радио у интересу свих. Напротив, богати су постајали богатији и важнији, а сиромашни све сиромашнији и непотребнији.

Вероватно на основу извесног оптимизма који је гајио у погледу онога што је очекивао да ће донети развој капиталистичке привреде, Вебер се чудио тој спрези ниских надница и високог профита, чињеници да су минималне плате радника услов максималне добити за капиталисте.

Овакав однос плата и профита постао је и остао капиталистичка догма о продуктивности ниских надница. Наднице су биле минималне не због смањења трошкова производње, него да се обезбеди континуитет процеса рада. Да би опстали, недовољно палаћени радници су били приморани да редовно и вредно обављају своје послове. Калвинисти су први схватили да народ ради само када је сиромашан и све док је сиромашан. То је био кључни економски потез којим је људски живот до краја срозан у преживљавање. Живот је тако постао невесела борба, стални напор да се некако преживи, заслађена пропагандном лажи о срећи као коначном резултату обећаног економског благостања.  Међутим, то није могло да умањи мучан осећај код оних који су се свакодневно суочавали са проблемом голог опстанка.

Стицање више није било само средство задовољења основних људских потреба, него је постало највиша сврха њиховог постојања.

Главни лајтмотив капитализма Вебер препознаје у напуштању природног стања, том по њему „напросто бесмисленом преокрету“. Само на први поглед то нема смисла, а заправо је то основни услов развоја капиталистичких односа, одн. напредовања (вештачког) техничког система, индустријског прогреса. Притом је све вештачко проглашено „природним“, а природно – назадним и превазиђеним.

Као последица догме о “апсолутној удаљености од Бога” и безвредности личних осећања, унутрашња испражњеност (изолација човека од његовог трансцендентног бића) довела је до тога да су се протестанти с презиром односили према свим чулним садржајима, као нечему што је за спасење бескорисно и ометајуће, што производи сентиментале илузије и подстиче сујеверје.

Проповедањем аскезе учињен је први корак којим је осећајност одбачена у корист „трезвеног реализма“.

Капиталистичка привреда је подразумевала један животни стил уређен новим правилима понашања. Више није допуштала она поступке према којима је до тада била равнодушна. Поред тога, нова (протестанска) етика, сведена на пословни морал, супротстављала се свим традиционалним осећањима и активностима која су се одупирала овој новој организацији рада и ометала је.

Протестант се строго придржавао црквених правила, нових догми Реформације и стечени капитал није користио за личне потребе. Није себи допуштао никакав луксуз, јер је то било недостојно човека и у супротности са Божијим позивом, на који је верник морао да одговори.  

Човекова задатак је да вредно ради и само то чини, тако да пословање постане његова пасија. Одазвати се Божијем позиву на сталну радну акцију постало је највише етичко начело, а поред тога и једини начин да верник наслути тајну вечног живота.

Најнеобичнија протестантска догма је она о предестинацији (предодређењу).

По овом учењу човек постоји због Бога, као оруђе Његове воље. Божја воља је апсолутна и људима несхватљива. Све што могу (са)знати своди се на то да је судбина свих унапред одређена. Мали је број оних који ће се спасти и уживати вечно блаженство, а остали ће бити одбачени и стављени на вечне муке. Ова ситуација је непромењива, јер човек ничим не може да утиче на Божију вољу.  

Такав став је потпуна издаја Откровења (Новог завета) и резултат је (селективног) ослањања на Стари завет, у којем је могуће наћи “потврду” за овакво тврђење. Примери који се наводе као “докази” могу се пронаћи у Библији, када се текст тенденциозно чита, али је теза која се овим примерима “доказује” у потпуности нехришћанска. Као што је добро приметио Лав Шестов, “чињенице” у доказивању неке овакве тезе увек је “лако намаћи”.

Калвин је тврдио да Бог не постоји због људи, него људи постоје због Бога и све што се дешава има смисла једино као потврда Његове величине. Само је мањини суђено да се спасе (антиципација идеје о “златној милијарди”). Мерила земаљске праведности примењена на суверене одлуке Бога бесмислена су и представљају повреду Његове воље, јер је једино Он аутономан. Једино Бог не подлеже закону. Његове одлуке можемо разумети само утолико Он нађе за сходно да нам их саопшти. Самостална потрага за смислом људског живота није само узалудна, него је и дрска.

Оваквим ставом, људи су се одрекли свог унутрашњег (трансцендентног) бића. Више нису господари своје судбине. Она је свакоме додељена и нико на њу не може да утиче. Ко ће бити спашен зависило је искључиво од Божије (само)воље, која је човеку неразумљива и недостижина. Људе је због тога испунило неподношљиво осећање усамљености и унутрашње празнине.

На основу догме о предестинацији, свако се после Адамовог пада рађа грешан. Зато нико није способан за добро и за било шта што доноси спасење. Природни човек је потпуно одвојен од добра и „мртав је у греху“. Он не да није способан за потпуни преображај, него чак и да се само делимично поправи.

„Макар отишао у пакао, такав Бог никада неће изнудити моје поштовање“, био је Милтонов суд о оваквом погледу на свет.

Калвинизам је у одбацио сва црквена средства спасења. Човек је био приморан да сам иде својим путем, у сусрет судбини која му је досуђена, а о којој ништа није знао (осим да је унапред одређена) и нико му у томе није могао помоћи, ни свештеници, ни сакраменти, па ни сам Бог, којег је зато “узалуд молити”.

Овакво гледиште је допринело брутализацији међуљудских односа и разарању традиционалног заједништва. Пресудно је утицало да се обликује и успостави једна себична (саможива) свест, која размишља искључиво о сопственом спасењу.

Вредан рад и успех у пословању био је најшире прихваћен као готово поуздан наговештај нечије предодређености.

Калвинизам је изоловао човека, атомизовао га и натерао да усамљен (индивидуализован) иде својим путем, ка неизвесном крају. У тој ситуацији стално присутне сумње, јачали су малодушност, себичност, завист, резигнација, цинизам … Појединац је био потпуно беспомоћан. На себе није могао да се ослони (личност је разорена у корист индивидуализма), нити му је било ко други могао помоћи. Остао је изолован, без ичије подршке, сам са собом и свoјом нeизвeснoм судбином. Ни Црква му није могла помоћи, нити је било шта могао да измоли од Бога.

Одбачена су сва магијска средства црквено-сакраменталног (католичког) спасења. Више није бло места ни за једну врсту старог сујеверја. Ово ново празноверје га је потпуно потиснуло. Верници су само подлегли другачијој врсти верског догматизма.

Овакво (модерно) схватање Бога као саможивог и безосећајног предузетника који само некима даје, а остале одбацује као сувишне, (а претходно их излаже мукама) теолошка је антиципација онога до чега ће довести развој капитализма. Наизглед парадоксално, али протестантски аскетизам је био први корак којим се запад кретао у правцу садашњег секуларног хедонизма. У суштини, ово одрицање подстицала је жеља за стицањем. Што је била јача жудња за зарадом првобитних протестаната, утолико је био снажанији њихов аскетизам.

Људима је „вере ради“ одузета нада у могућност, не само заједничког, него и сопственог спасења. Човек је доведен у потпуно подређен и пасиван положај. Све је зависило од „највише инстанце“, од Бога и Његове недокучиве (само)воље. То је била савршена слика идејног оквира капитализма и практичног деловања техничког система.

Основно питање везано за предестинацију, које је себи постављао сваки протестант, гласило је: Да ли сам предодређен за спасење? Јесам ли изабран?

Међутим, сви су морали да се понашају као да су изабрани, без обзира на то шта ће се на крају догодити, јер је недовољно самопоуздање у том погледу тумачено не непрозирношћу тајне спасења, него као израз недовољно снажне вере. Недостатак самопоуздања се није смео правдати осећањем богонапуштености, него се морао нападати као недопустиво “препуштање ђавољој напасти”.

Малодушност је била забрањена. За све који су изражавали верски и социјални песимизам говорило се да их је “запосео нечастиви”. Оптимизам је постао обавеза, а његов спој са озбљношћу, која је била обележје строгог аскетизма, давала је протестантима необичан изглед и произвела један посебан начин понашања, који је код многих изван овог посвећеног круга изазивао осећај мучнине.

Врховни ауторитет Бога, Његова аутономија и самовољни поступци, ничим се нису смели доводити у сумњу. Бог је захтевао безусловно поштовање својих унапред донетих одлука, које никада није мењао. Заповест је гласила: ћути и вредно ради. Не постављај никаква питања, не мучи се тиме, од тебе ионако ништа не зависи. Циљ је био да људи изгубе самопоштовање и настоје да га поврате марљивим обављањем посла. Изгубљено сампоуздање се могло поново стећи једино упорним и неуморим радом. Полазило се од тога ако је неизвесно оно што ће бити на крају, зашто не покушати то на известан начин наслутити на основу рада и пословних резултата.

Проблем је био утврдити како је настао овај „дух капиталима“, који вероватно није био само последица Реформације? Шта га је произвело? Одакле потиче то ново (модерно) сујеверје, тај несумњиво крајње ирационални елемент до краја рационалног (рационализованог) мишљења, који лежи у појму позива (вредног рада у струци)?

Предузетници „новог стила“, били су, по Веберовом мишљењу, људи необично чврстог карактера и истрајни у одрицању, трезвеном аскетизму, које их је чувао од моралног пада и економске пропасти. То им је омогућило да савладају многобројне отпоре, што је неспојиво с уживањем у традиционално схваћеним животним задовољствима. Ови предузетници, били су наводно разборити, несумњиво смели и одважни, предузимљиви и истрајни, очигледно вредни и потпуно одани грађанским схватањима и пословним начелима. Притом, лични морални квалитети нису били од пресудног значаја, него просвећеност либералним схватањима, одлучност да се ослободе наслеђа традиције (обзира који је она наметала), што је био неопходан услов новог пословног начина живота и што је најважније – ефикасног стицања капитала.  

Из тог разлога, „дух капитализма“ може бити схваћен као производ пре свега чистог (и безусловног) прилагођавања захтевима модерног тржишта.

По Веберу, капитализам (с почетка XX века) је економским селекцијом стварао и одгајао привредне субјекте – предузетнике и раднике.

Капиталистички привредни поредак је један огроман космос. У њему се људи рађају. Он је дом у којем су сви принуђени да живе. Овај поредак је „фактички непромењив“ и свима намеће исте норме привредног деловања. Послодавац који ради противно овим правилима биће елиминисан, као што ће и радник бити избачен на улицу уколико није у стању, или неће, да се томе прилагоди.

У тим условима сви су “нагонски” морали да прихвате идеју Божијег позива, као своју дужност на путу до евентуалног спасења.

Животни идеал калвиниста подразумевао је да свако буде добар радник, моли се ујутру и увече, рад посвети Богу и живи „морално“, у складу са амбицијом да што више стекне. Тако је морао да ради све до смрти, а у међувремену да само оно најнужније од прихода користити за личну потрошњу, да би остатак новца инвестирао у нове послове.

Тако је било на почетку, у првој фази развоја капитализма.

По калвинистичкој етици, професионални живот човека мота да буде доследно акетски, потврђивање личног стања милости савесним испуњавањем пословних обавеза, вредним радом у свом занимању (струци).

Бог, чију вољу човек није у стању да схвати, наводно од калвиниста захтева (нејасно је како, јер је Божија воља људима несхватљива?) живот испуњен неуморним радом и пословним успесима.

Оно што је изазвало тај преврат, није био прилив новца, него „дух модерног капитализма“. Тај нови (аскетски) дух је стварао новчане залихе, а не обратно. Међутим пробијао се тешко, услед неповерења, понекад и мржње, а највише због моралног негодовања средине, која је била мешовита.

Калвинизам је упркос оптимизму који је био обавезан у протестантским срединама, људе довео у стање изразитог изолационизма, заправо једног мучног индивидуализма, у суштини суморног, испуњеног песимизмом, а најмање досадом, који је изазивала рутина са којом су обављали своје свакодневне послове. Издвојио их је из традиционалне заједнице и довео до тога да одбаце пријатеље, одвоје се од (шире) породице и запоставе је. Он их је бодрио, тврдећи да не смеју имати поверења у пријатељство и да се не треба ослањати на било чију помоћ, да у животу и раду само Бог треба да буде заштитник њиховог интереса.

То је довело до дубоког неповерења ових људи према ближњима, чак и према блиски рођацима и најбољим пријатељима. Ричард Бакстер, којег Вебер назива „благим“, саветује да никоме не треба веровати, нити икоме било шта поверавати и само Бог треба да нам буде заступник. Џон Адамс, каже: „Разуман човек није слеп у стварима других, али је најдалековидији у својој сопственој. Он се држи свог посла и не меша у непотребне ствари (…), види лажљивост тог света и зато се никада не поверава, настоји да од других буде далеко како не би био оштећен њиховим ометањем“. Семјуел Бејли препоручује да се човек сваког јутра, пре него што оде међу људе, подсети како иде у дивљу шуму пуну опасности и моли Бога да му дâ „плашт опреза и праведности“.

Оваква осећања имају превагу у протестантској саможивости, која је довела до једне врсте усамљаничког, готово пустињачког живота у свету. Самоћа ових отпадника од заједнице био је зачетак данас толико извиканог индивидуализма.

Пуританац је хтео да буде човек позива, занимања, зато сада и ми то морамо бити: људи од струке без духа, уживачи без срца; ништавне особе која уображавају да су достигле степен људскости који никада пре тога није био остварен.

Нешто касније (1921), у есеју Капитализам као религија, Валтер Бењамин ће тврдити супротно, да хришћанство из доба реформације није довело до појаве капитализма, него да је временом и сâмо преузело његове особине. Није протестантизам, трдио је Бењамин, произвео капитализам, него је ствар обрнута. Под дејством капитализма протестантизам се комодификовао, претворио у једну од потрошних роба на тржишту, и под његовим притиском постепено и сâм капитализовао.

Капитализам се развијао као паразит на телу западног хришћанства, тако да је на крају историја хришћанства постала историја капитализма.

Према томе, за разлику од Вебера који је у капитализму видео само „религиозно условљену структуру“, Бењамин је тврдио да је капитализам у суштини „чисти религиозни феномен“.

Без обзира ко је од њих двојице у праву, веза протестантизма и капитализма је довела до тога да обнова човековог бића више није могућа и да ће у бућности, уколико наставимо овим путем, оно (извесно) бити доведено до пропасти.

То је неминовна последица новог празноверја, прихватања модерних догми капитализма.

Хоћемо ли коначно довести у питање капитализам, тај најпогубији изам, који се једини за разлику од осталих изама никада не доводи у питање?

Ако то не учинимо, нема нам спаса.

Да ли су људи тога свесни?

На насловној фотографији – Макс Вебер

About The Author

Related posts

1 Comment

  1. Milisav Marenovic

    Odličan tekst zaista!!!
    Ja bih samo dodao da je za razvoj kapital društvenog odnosa i protestantizma značajan uticaj imalo i prirodno okruženje privredjivanja. Naime, primetićete da se merkantilizam kao ekonomski pravac javlja u trgovačkim centrima (gradovima) gde protestantski individualizam ima najbolje uslove za razvijanje. Sa druge strane, fiziokratizam je bio na snazi u tada agrarnoj Francuskoj i Spaniji koje su bile veleposedničke i orijentisane na poljoprivredu, jer njen sezonski karakter i neophodnost uzajamne pomoći mediji ljudima, je najveća brana protestantskom duhu…
    Industrijalizacija (tehnički progres) je ta koja je dala prevagu u korist gradskog protestantskog mentaliteta!!!
    Srbi, do pre 100 godina nisu ni imali veleposede, niti je gradska samoživost bila naša karakteristika. Naprotiv, zahvaljujuci zadružnom svojinskom obliku izbegnut je veleposed, a privatno sticanje onemogućeno…nažalost, pojavom privatne svojine Gradjanskim zakonikom 1844-te, a na bazi njega podržavljenjem (i kasnijom privatizacijom) kolektivne seoske imovine – Utrine i šume, polako ali sigurno utrt je put za pojavu agrarne prenaseljenosti i sa njom skopčane ekonomske ucene, koja tera narod u gradove (prvo okolne, a kasnije samo u BG, a sada već u Beč ili u megalopolise, gde smo, nesvesni toga, već postali protestanti)…
    Dakle, na selu, gde je ekstenzivno privredjivanja, nemoguć je kalvinizam… Obrnuto, po megalopolisima nemoguća je uzajamnost…
    Pozdrav

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.