facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Ненад Ћурковић: Тишина и самоћа

Ненад Ћурковић: Тишина и самоћа

УСАМЉИВАЊЕ И МЕТАФИЗИКА

 

„Читам и поново читам Књигу постања,

и имам осећај да је на неколико страница све речено.

То је потресно. Ти номади пустиње имали су потпуну визију човека и света.“

Емил Сиоран

„Памтим самоћу на селу“ – сећа се Ернесто Сабато – „и како се само разликује од оне у граду! То је била самоћа у непрегледној равници, која је човека природно упућивала ка вери и метафизици. Није случајност да су три велике западне религије настале у самоћи пустиње, у тој врсти метафоре ништавила, где се бескрајност преплиће са људском коначношћу“.

У самоћи и тишини пустиње, човек се сусреће с Богом. Пустиња је то привилеговано место, а тишина благотворни амбијент њиховог “разговора”.

Не умемо да ућутимо, да будемо у тишини са собом и у миру са другима. 

Једино што човек треба да уради је да остане миран. Све је ствар „умећа слушања“, „метафизичке осетљивости“. Бог није у „буци и бесу“, олуји, потресима, „огњу и мачу“ овог света, него у шапату, у „шуму тишине који нестаје“ (пророк Илија).

Шта може бити од највеће помоћи савременом човеку, у настојању да одговори на основна питања о смислу сопственог живота, мистерији Божијег постојања и својој вези са Божанским?

Тишина и самоћа.

Човеку, који живи у градској средини, то је данас најпотребније, али је мали број оних који осећају колико нам значе такви тренуци осамљености. Иако већина нема јасну свест о томе, усамљивање и тишина су потребни свима.

За разлику од Хегела који је није волео, Шопенхауер и Ниче су говорили о неопходности повременог усамљивања.

Савременим људима највише недостају самоћа и тишина, које се сваким даном све више губе. Наше мисли данас вапе за тим, али је усред буке и беса овог света, тишину све теже пронаћи. Она одавно није јавно добро.

Хосе Ортега и Гасет подсећа да је човек некада уживао у тишини, као једној од најмањих слобода. Међутим, то његово право на одређену количину тишине, одавно је погажено. Улица је продрла у приватни простор кућа и станова, окупирала га и утопила у уличну вреву, унела у њега галаму јавног простора.

Град је завера буке, уперена против тишине.   

Велики заговорник тишине, Лудвиг Витгенштајн, добро је знао шта значи њен нестанак.

Бука и бес модерног доба – примећује Џон Зерзан – учинили су да периоди наше пажње буду све краћи, а способност критичког мишљења и дубина проживљавања свакодневног искуства све мања.

Овај недостатак тишине довео је до тога да критичко мишљење готово сасвим нестане у највулгарнијем хедонизму, а унутрашњу дубину у потпуности потисну спољашње манифестације најплићег конзумеризма.

Ништа није у тој мери променило карактер и свакодневно понашање људи као нестанак спокојног мира, „фине тишине“.

По Кјеркегору, сваком човеку је неопходна извесна доза „егзистенцијалне самоће“. Она је свакодневно потребна свима, некима као дисање, а већини повремено, као поподневни сан. 

Дубље људске природе, а у такве је спадао и Кјеркегор, снажније осећају привлачну моћ „егзистенцијалног усамљивања“, потребу за сталним издвајањем из гомиле, која чини људску масу. 

Потреба за усамљеношћу, за тишином, знак је  изузетног „духа“ и сведочи о томе да је реч о племенитом човеку. 

Брбљиви људи, исувише груби (саможиви), или преблаги (превише попустљиви) немају потребу за „егзистенцијалним усамљивањем” и  не могу да „прогурају дан“ без буке коју производи друштвено кретање. Неодраслим (незрелим) људима неопходна је умирујућа халабука друштва, која их омамљује, а без које они не могу „нормално“ да живе и који „не би били живи“ када би ово брујање изненада престало, а они истог часа остали сами са собом.

Са економском глобализацијом, капитализам ће безусловно раширити вреву и на оне географске просторе где тишине још увек има.

“Људи ће ускоро почети да причају о тишини као о некој бајци. Човек је тишини окренуо леђа. Из дана у дан он измишља машине које повећавају буку и одвраћају човечанство од суштине живота, од промишљања, од духовне контемплације. Аутомобили, авиони, радио и атомске бомбе најновији су тријумфи прогреса. Човек више не може да уради ништа суштинско, али оно што ради, жели да уради највећом могућом брзином и с надљудском буком. 

Он тражи разоноду, међутим не схвата да га робот којим управља заправо води у катастрофу и ништавило. Усред трубљења, завијања, пиштања, грувања, трештања, звиждања, дробљења и подрхтавања он се осећа сигурним. Његова стрепња се ублажава. Он чудовишно шири нељудску испразност, као неку сиву вегетацију.”

(Жан Ханс Арп)

Очигледно да у свом окупационом ширењу, капитализам уклања све препреке, тако да изјава Хенрија Дејвида Тороа, који је тишину сматрао „неприкосновеним азилом“, незаменљивим уточиштем које се мора одбранити, нама данас делује дирљиво.

Тишина, која је некада припадала свима, нестаје, као и људи који су још увек аутономни. И мада то на први поглед не изгледа тако, ова два процеса међусобно су повезана, једнако као бука градске средине и секуларизам модерног масовног друштва. 

Усред градске буке смисао се губи, а када она запоседне људску унутрашњост и у њој направи збрку, тада више нема места за човеков сусрет са Богом. 

Грађанизација је и процес секуларизације, одуховљења и обездушења, атеизације. Ово стање ствари је све мање у видокругу модерног човека. Бучна физичка активност је супротна бићу човека.  Бог се јавља ономе који му се посвећује у тишини, онаквој каква постоји у пустињи. Пустиња је више од места; она је стање духа и срца. О томе је некада певао и Љубомир Ненадовић:

„Кад смо у самоћи ми много сазнамо,
 И најпре са собом ми се рачунамо.
Самоћа човека међ’ духове диже,
Кад смо у самоћи ми смо Богу ближе.“

Истина, пустиња се може наћи и усред града, само треба имати потребу за њом, потражити је и пронаћи. Неки идиличан простор, малу оазу тишине. Место прикладно за усамљивање.

М. Ротко

„Када сам био млад, уметност је била усамљеничка ствар: није било галерија, колекционара, критичара, новца. Ипак, била су то златна времена, зато што нисмо имали шта да изгубимо, већ само да стекнемо визију. Данас није тако. Ово је време масовног брбљања, активности и потрошње. Нећу улазити у то које је стање боље за свет у целини. Али, знам да многи које привлачи овакав живот, очајнички трагају за џеповима тишине, у којима би могли да се укорене и развијају. Свима остаје нада да ће у тој потрази успети.“ (Марк Ротко)

 

 

 

Тишина припада свима. Међутим, драгоцена је и неопходна само онима чија се душа уздиже у потрази за смислом, за Богом (за Истином).

Пустиња је савршенство једноставности и оскудности. Она је живот у тишини људи чистог срца испуњеног љубављу. Таквих је данас мало, али они никада неће сасвим нестати.

У стара времена, као у Средњем веку, људи су били свесни шта значе тишина и самоћа. Усамљивање им је било неопходно и излагали су се изазовима пустиње. Свесни су били њеног значаја. Јасно су осећали колико је усамљивање важно. Величина усамљивања и опасности које она крије, најбоље је приказана на почетку Новог Завета (Матејево јеванђеље). 

Самоћа као „божанско стање“, врло лако и брзо се претвара у ђаволско. У пустињи у којој је Исус усамљен провео 40 дана, у Њега је ушао демон (Ђаво) који пребива у таквим амбијентима и мучио Га (искушавао тако што је у Њему изазивао жељу за моћи, доминацијом, за влашћу), истина, без икаквог успеха, јер је Он остао безусловно веран свем Богу-Оцу. Био је то онај исти демон који се појављује и у људској пустињи (и који се удобно смешта у унутрашњој празнини сваког човека), у ништавилу које се простире између индивидуализованих, изолованих, отуђених људи, чија су срца једнако празна, без наде и вере, без љубави – без Бога. 

Данијел Дефо је написао: “У самоћи човек разговара сам са собом и како рече један мудрац, није увек сигуран да не разговара са својим непријатељем“. 

То је разлика између саможивог (себичног) индивидуума и личности, која је увек великодушна и обзирна према другима.  

У савременом друштву људи су у тој мери отуђени да се плаше и сâме помисли на самоћу, која их ужасава, јер не знају шта би с њом, у ситуацији када их већ мучи њихова унутрашња празнина, а пре свега неподношљива досада, као њено највидљивије обележје. Они који се не издвајају из масе, сталним блебтањем и „вербалном отвореношћу” (бучним општењам) покушавају да се сакрију у гомили исто тако преплашених и распричаних појединаца.

Вербална „отвореност“ је заправо сакривање у маси људи једнако хладног срца и узаврелих поступака. 

Оно лично, које је међу њима ретко, неизрециво је и невидљиво. Личност увек делује дискретно (“из другог плана”).

„Иако је тишина бескрајног пространства плашила и једног Паскала, управо су тај мук и та удаљеност пружали утеху многим узнемиреним духовима.“ (Луис Мамфорд). 

Проблем са којим се срећу отуђени становници градова је у томе што су у свом индивидуализму усамљени и њима је ова изолованост неподношљива, зато упорно (и узалуд) покушавају да се ње ослободе, сталним присуством у људској гомили. У тој ситуацији они нису у стању да схвате шта им може донети усамљивање, посебно у оваквом свету, осим – у то су убеђени – још неподношљивијег осећаја усамљености.

Самоћа данашњег човека сасвим се разликује од самоће јунака класичног доба, чак и од Бодлеровог сплина.

Време песничке усамљеност изузетних душа је прошло. Самоћа савременог човека је удес, банална “чињеница” отуђујућег карактера техничког система. Она је последица конформистичког живота у масовном друштву, принудне индивидуализације.

Савремени човек је индивидуализован, потпуно изолован од других људи. Принуђен је да буде саможив, да себично гледа само свој лични интерес. Истовремено, ову модерну усамљеност (принудну друштвену изолацију) не подноси, јер демократизован и испразан, отуђен од себе и од других људи, није у стању да буде насамо са собом (и суочи се са својом унутрашњом празнином).

Франц Кафка је изразио овај осећај самоће и беспомоћности модерног човека боље од било кога. Не само обичне, свакодневне усамљености, изолованости и самоће отуђеног појединца, него и оне дубоке, метафизичке самоће, настале губитком смисла и „смрћу Бога“.

У огромним градовима милионе људи мучи тескоба. Улице су препуне усамљеника, утучених људи (највише младих) који пију и дрогирају се, из осећања да њихов живот нема никакавог смисла, односно да смисао живота уопште не постоји. 

Усамљени у гомили, незнани аутор

Ова усамљеност, која је последица потпуног духовног растројства, толико је ужасна и тегобна да је многе довела до очаја, самодеструкривног понашања и руба самоубиства. 

Данас је најшире распрострањени егзистенцијални осећај напуштености, настао је због краха заједничких норми, оних вредности које су некада свима биле светиња.  

Човек није створен да тежи смрти, него да стреми животу, не да тежи  индивидуализму и себичности, него заједништву и љубави.

Љубав је по мишљењу Ернеста Сабата – чудо. У то смо се уверили толико пута у животу. И упркос мишљењу многих, учвршћује нас у уверењу да наше друштво може, колико год да је болесно и дехуманизовано, упркос захукталој глобализацији, да изнедри једну нову религиозну културу, коју је Берђајев уопистички најављивао, још почетком XX века (у делу “Ново средњевековље”, 1923).

Ово „ново средњовековље” не би имало никакве везе са нехуманим секуларним капитализмом, него са једним новим, хуманим  “религиозним социјализмом”. 

Та визија није изгубила ништа од своје актуелности.

Чак је и данашњи човек, упркос свом отуђењу у овом громогласном свету, на дубљем нивоу, у тренуцима потпуне тишине и самоће, способан да наслути значај те величанствене метафизичке дубине. Осећаја да је свој, а да ипак није сасвим одвојен од свега што постоји. Напротив, да је у тој ситуацији далеко чвршће повезан са њима.

„Упркос томе што је ошамућен буком спољашњег света, модерни човек трага за унутрашњим миром. Окреће се од спољашњег света ка тишини, ка унутрашњем бићу, ка стварности.“ (Жан Ханс Арп).

„Чула се отварају у тишини.“ (Жан-Лик Нанси). 

Нема сумње у то да данашњи човек и даље иде у сусрет Божанском. Млади још увек трагају за вером, и као што рече Ернст Јингер: „Оно митско, без икакве сумње сигурно ће доћи, већ је на путу. Штавише, оно је ту вечно, и када куцне час, избиће ће на површину, као некакво благо. Као највећа драгоценост”.

„Требамо тишину и оно тајанствено.“ (Хаким Беј)

Тишина је, и према западној и према источној традицији, потребна да би човек постао личност и био особен.

“Мисао да многе ствари у цивилизацији више штете него што користе, изражена је, на различите начине, у многим аксијалним религијама и филозофијама, па је добила облик чежње за елементарнијим начином живота, за повратком на село, у бамбусов гај или у пустињу, због човекове жудње да се ослободи принуде и сурове фрагментације, као цене коју је диктирала Мегамашина, за богатство, ‘мир’ и победу у рату.” (Луис Мамфорд).

Људи као Паскал, Вилијам Блејк, Достојевски, Бодлер, Лотреамон, Кјеркегор и Ниче, наслутили су да се у оптимизму модерног доба крије нешто трагично. Међутим, „Велика Машинерија“ (техничког система) ишла је све даље. Прогрес је  човека довео до безнађа, У очајању, јасно је осећао да се налази у једном универзуму чије циљеве не разуме, а да га његови невидљиви и сурови господари све више испуњавју неподношљивим ужасом.

Хајдегер је тврдио да у човеку постоји мисао много дубља и строжија од концептуалне, која је делом израз примордијалне везе тишине и разумевања.

Лудвиг Витгенштајн је снажно осећао да постоји нешто неизрециво, што претходи свему што је изрециво. То је она чувена, завршна теза из његовог „Трактатуса“ (Tractatus Logico-Philosophicus): „О ономе о чему се не може говорити, треба ћутати.“ 

Можда је најбољи одговор који можемо дати на неко питање – ћутање, немо и дубоко (зеновско) „речито ћутање“.

Станислав Винавер је написао да тамо где је све вечно, исто и непроменљиво, нема потребе за вербалним изражавањем. Где су мир и тишина нема покрета и промена, па самим тим ни потребе за говором, нити за језиком. Логична последица тога је ћутање.

Охолом људском интелекту нанети су толики ударци да се данас многи враћају вери, што им је до недавно било незамисливо. И то је између осталог захтев нашег времена. Све је очигледније да незадрживо идемо ка сопственој пропасти, а да иронија буде већа, тај потпуни слом (у најави) последица је наше самовоље, човековог прометејског покушаја да оствари потпуну доминацију над светом и својим „ближњима“ (и не само над њима, него и над оним који су му далеки). 

Винавер међу књигама и рукописима, Берн, 1929.

Џон Зерзан, у складу са преходним, примећује да „На плану пер цепције и културе, иза захтева за обновом тишине стоји жеља за новим почетком“. 

Жак Елил каже: “Вера нас ставља на почетак, тако да можемо бити као гласови у пустињи, подсећајући уморне становнике мегалополиса да је у почетку, пре него што су настали виагра, еспресо, мултиквик, аутомобили, возови, колица, струја, градови, села, војске, робови , политичари, челници, шамани и припитомљавање, посредовање, све било добро.” 

Зерзан нас подсећа да нам тишина може бити велика подршка у ослобађању од данашње информатичке зависности, која хара овим друштвом и разара га. 

Тишина ослобађа простор у којем можемо доћи к себи, како би уопште били у стању да схватимо шта нам се заправо догађа и шта ми заиста јесмо. Тек у њој можемо осетити праву дубину света, у овом бучном, а све тањем и једноличнијем техничком окружењу, данашњем „технопејзажу“.

Истинско постојање је унутрашње и слободно, и оно себе не открива „објективним размишљањем“, нити своје унутрашње стање исказује посредством говора. Изговореним речима оно се не може разоткрити, него само прикрити.

То можемо само у тишини. 

„Тишина је тако прецизна“ (Марк Ротко).

Од неограничене доминације, преко увећавања профита, до незаситог уживања, најупечатљивија ствар у том комплексу моћи –  по мишљењу Луиса Мамфорда – је његова промишљена равнодушност за остале људске потребе, норме и циљеве.

За Фернанда Песоу слобода је моћ усамљивања. Слободни су они који су у стању да се удаље од људи и да их не траже због потребе за новцем, нити из нагона стада, нити из љубави, ни жудње за славом, ни из радозналост… Ниједан од тих порива не опстаје у тишини и самоћи.  

“’Исус је увек модел’. Он нас и даље позива да се присетимо старог начина живота, лекције о дељењу која је збунила Божији народ у пустињи. Ако желимо, у љубави са Богом, да будемо неприпитомљени весници новог старог начина живота, морамо одустати од лојалности модерним идолима, техници, науци, раду, припитомљавању, гомилању вишкова, цивилизацији…” (Жак Елил)  

Отуђење и велика усамљеност су трагедија вртоглавог стила живота модерног човека, захтева за највећом могућом ефикасношћу, који му свакодневно поставља технички систем, као казну за охолост која га покреће још од времена пре него што је настала ова цивилизација. 

Више нема усамљених планина и напуштених обала. Усамљивање данас једва да је могуће; слободан простор је толико сужен да се људи свуда сударају. Немогуће је више живети и радити као некада, јер је пре било слободног простора, ничије земље. Међутим, сада једва да постоји могућност за тако нешто. 

 Ричард Берд је 1933. записао у свој антарктички дневник: „Кренуо сам у редовну шетњу око 4 поподне… Зауставио сам се да ослушнем тишину… Дан се гасио, рађала се ноћ – али, у великом миру. На делу су били неизмерни процеси и силе космоса, хармонични и бешумни“. 

„И када Јагње отвори седми печат… шта бива? Ништа. Наступа тишина. Ово је невероватно! То одсуство слике, у овом случају је најснажнија слика која се само замислити може. Право чудо!“ (Андреј Тарковски).

 

    

Насловна – Ђорђо де Кирико, „Ариана, статуа тишине“                                                           

 

 

About The Author

Related posts

1 Comment

  1. vilogorski

    Љубомир Ненадовић:

    „Кад смо у самоћи ми много сазнамо,
    И најпре са собом ми се рачунамо.
    Самоћа човека међ’ духове диже,
    Кад смо у самоћи ми смо Богу ближе.“

    Мора ли песник да буде у свађи са Богом,
    или је то привилегија самотности?

    Брана Црнчевић – о доласку и одласку

    О будућности скривена, а шкрта,
    кад ти будеш дошла, ја ћу бити мртав,
    а ти ћеш бити далека, а жива,
    на сивом небу само боја сива.
    Ти ћеш ме звати, а ја нећу доћи
    без очију, руку, без ткива, тетива,
    неће коракнути моја бивша нога
    притиснута земљом и небом без бога.

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.