„Под кестеном сенке дуге, издадосмо једни друге:
Продадосмо без капаре, једни друге за две паре“
Џ. Орвел, „1984.“
Каже велики Фјодор Михајлович Достојевски: „Не живи се само од хлеба и воде, али је за већину људи очегледније да се без хлеба и воде не живи, него да се не живи само од њих“. Тиме је прецизно постављен оквир за људску природу и то онакву каква је, а не каква треба да буде. Појединац може да изађе изван ових оквира, било да је градитељ, или рушитељ, али човек, као врста, не може. Врста има своја ограничења, појединци не. Један човек може, у тешкој ситуацији, да скочи с моста и прекрати муке, али народ још ни један с моста није скочио. Нити је један народ састављен од Обилића, нити од Бранковића. Преовлађује средњи тип, који је вазда гледао (и гледаће) своја посла и хлеб свакодневни.
Тамо где се и када се до хлеба долази лакше и где идеолошке и верске ствари нису услов за три оброка дневно, људи су, по природи ствари, постојанији. Тамо где се боље једе ако си Турчин, или се брже дође до стана ако си присталица владајуће идеологије, где дете можеш да запослиш само кроз партију, ту су људи ломљивији и лакше се преметну. Уверен сам да су све наше мене мање-више на томе засноване. Доцније, кад се наједемо, онда преверу дигнемо на ниво принципа: нисам се ја потурчио да бих јео, него из ината. Шипак. Или оно наше: нисам ја постао комуниста због ове кућице на Дедињу и овог Масератија, него зато што сам веровао у победу радничке класе. Ма није могуће? Да си веровао у Деда Мраза, постао би ирвас и упрег’о би се у санке? Ми имамо, што је сасвим људски, а нарочито српски, читаву скалу изговора за сваку опачину коју урадимо.
Управо зато не осуђујем данашње Црногорце, или се бар не љутим на њих. Монтенегрини су друга прича. Суочен са могућношћу да не може да дође до хлеба, да не може да запосли дете, да не може да се бави бизнисом, човек постаје мекши и лакше се преметне, а онда, за свој премет, почиње да тражи и унутрашње-психолошко оправдање и оправдање пред људима. Није он постао Црногорац, од ђеда Србина, зато што је хтео више хлеба, него зато што је открио оно што ђед није знао, па се приклонио научном погледу на нацију.
Опет, зла коб таквог става је што те, с мање или више презира, посматрају они који су остали уз дедове, а нису попасли дукљанску траву. Они, и кад ћуте, говоре против тебе. Нису се одрекли, нису потрчали за хлебом и привилегијама. Од тебе ка њима струји мржња, а враћа се презир. Не зна се шта је горе.
Ипак, и ми, који нисмо променили веру и нацију, умемо да будемо погани јер, издржавши све притиске и сво подмићивање, хоћемо да изменимо људску природу и осуђујемо оне који нису имали снаге колико и ми. Приговор на конвертите је увек, делом, и приговор на људску природу, која је таква каква јесте. Нису сви једнако снажни и отпрони. Неко се сломи на два шамара, а неко, као Мустафа Голубић, три месеца трпи муке и ни реч не каже. Као што нисмо сви једнако високи, једнако лепи, једнако паметни, тако нисмо ни сви једнако ментално снажни. Нема ту љутње. Љутња почиње тек кад конвертити почну да ти соле памет, уместо да ћуте. Једном већ написах, па да поновим: колико конвертита и отпадника имате међу староседеоцима у Војводини? Ни једног. Имали су хлеб и имања од по 20 хектара. Што би постао Мађар? Шта то Мађар може да му да, што овај већ нема. Са нама, брђанима, је другачије.
Зато мислим, иако признајем да нисам добар познавалац односа у Црној Гори, да Црногорце не треба отуђивати и изгуравати из српства. Прилично сам сигуран да још чувају дедовске капе са четири оцила, да воле гусле, Лазара и Милоша, да им још светли Његош на Ловћену, али пусти хлеб чини своје. Сумњам да ће много Црногораца бацити коцку са вечношћу да им Мираш држи опело и верујем да ће се многи од њих, кад осете да им се ближи смртни час, сетити да су Срби. Ваљда ће то и деци шапнути. Верујем, исто тако, да 90% Црногороца то јесу само зато што од тога некакву фајду имају. Оно што је опасно је то да се црногорштина уседи у две-три генерације, па да се забораве узроци премета. То нам се десило са муслиманима и то је, боље но ико, објаснио бесмртни Меша Селимовић, из братства Вујовића. Он је упамтио, многи други нису. Колико ће Црногораца, данас, својој деци рећи: „Децо моја, преметнуо сам се због муке и невоље“? Врло мало. Правдаће се и пред децом, и пред људима.
Знам да ће ме многи омрзнути због овог што кажем, јер су страсти далеко одмакле, али мислим да према Црногорцима треба да држимо испружену руку и да не поновимо грешку, као са потурицама. Јесте да су они први направили корак, али смо ми брзо изгубили ширу слику, погордили смо се пред њима и заувек их отерали. Они, мислим на данашње Црногорце, немају много избора: или ће прихватити братску руку, ако остане испружена, или ће постати србомрсци у само две генерације. Трећег нема.
Не кажем да ће сви прихватити братску руку, можда ни већина, али због оних, који се још нису ослободили Светог Саве и Његоша, вреди ту руку држати испружену. Да се не лажемо: ни ми, који смо остали Срби, нисмо толико постојани, колико волимо да мислимо да јесмо. Наше ћерке нису оно што су биле наше мајке, и ми се, често, клањамо Мамону и нисмо спремни баш сви да погинемо за српство. Линија превере је веома, веома танка. Чак и неки, који су данас Срби, сутра ће постати Црногорци. Сигуран сам, чак, да се то свакодневно дешава, да превера још није завршена. Нити је сигурно да ће сва црногорска деца остати Црногорци, нити је сигурно да ће сва српска деца остати Срби.
Она лепљива и помало неукусна прича о томе како Црногорци само чувају извесну самобитност и ексклузивитет, јесте литература. Пре на то могу да се позову Шумадинци, него Црногорци. Српски народ је или јединствен, без „самобитности“, или није народ, него конфедерација племена, од којих свако мисли да је најбоље. Различитости у српском народу нису мана, него предност, у односу на народе који су сатерани у стадо, са једном бојом и једним укусом. Срби из Србије имају истрајност, из Војводине постојаност, из Црне Горе и Крајине храброст и физичке особине које нико други нема. На свему томе се не гради самобитност, него јединство, јер нико нема све, а сви имамо, ако смо заједно.
Још једном се извињавам, ако сам шта погрешио и ако нешто не разумем како треба. Мој поглед је из далека и примићу сваку критику.
објављено 3. августа 2015. на порталу ИН4С
Ljudi smo od krvi i mesa,svesni smo svoje prolaznosti i zbog toga često pokazujemo sklonost ka kršenju pravila,zbog toga često hoćemo leba preko pogače.Jel život je samo jedan,nećemo dva puta imati 25 godina,niko nevoli da bude na margini,da loše živi,nema dobar auto,nema lepu devojku,nema društveni život,svi se bojimo marginalizacije i majorizacije u društvu.Ma koliko se pozivali na božju pravdu i duhovne vrednosti mi smo ljudska bića i funkcionišemo po principu mislim dakle postojim ali i po principu Publija Terencija Afera Homo sum: nihil (nil) humani a me alienum puto-Čovek sam,ništa što je ljudsko nije mi strano.Otud i političke neprincipijelnosti,nacionalnog i verskog konvertitstva,sve je to deo ljudske prirode.
Идеја Пансрбије (Србијанства) није водоравна (географска), него усправна-културно економска, тоје идеја моћи и доминације!Не треба нама велика Србија која ће бити заостала и никакава колонија, а заузимати неке територије..
Дакле, вертикалне идеје нису исте на свим нивоима висине.Али нижи нивои произилазе из виших.
На различитим нивоима, иста идеја се посебно уображава, тако да је разумеју људи тог нивоа, али њихова акција даје резултате за целу идеју.
хоризонтална идеја нема тај капацитет.. није развијена..
Пластичан пример:
Велика Британија, која и данас контролише (преко САД) већи део света, није никада имала такву хоризонталну идеју да насели и припоји те и те територије.
Вертикална идеја је цивилизацијска идеја, а не простачка хоризонтална.
Њена димензија је развој кроз време а не ширење у простор.
ТО ЈЕ ИДЕЈА ДОМИНАЦИЈЕ!(а не власништва -над земљом)
Зашто би ми рецимо `будили` Црногорце, и објаснили им да су Срби, кад можемо да их експлоатишемо, И ТО БАШ ЗАТО ШТО НИСУ СРБИ, јер `нису ми`.
А они се добровољно пријављују да не буду Срби!Каква радост за нас(оне паметне међу нама).
А када их ми Срби будемо експлоатисали, они ће поново пожелети да буду Срби, да и они могу неког да експлоатишу(Црногорце), али ми им онда нећемо дати..
Можда само појединцима..
У Србији је увек била најјача (осим за време Обреновића) британска, односно атлантска струја.
Заједно са новоримљанском(Француском) коју у Србији заступају Цинцари, какав је био Пашић уз то који није цинцарског него неког од солунске извесне заједнице прошетавши преко бугарске – порекла.
Та струја и ти људи су и смислили будалаштину која се зове Велика Србија и увлачили Србију у конфликте потпуно супротне њеним интересима, и градили историју која је погрешна.
Тако су нама Грци и Румуни пријатељи, а Мађари и Бугари непријатељи, а наш интерес ЈЕ ПОТПУНО ОБРНУТ!
Грци, Румуни и Шиптари су иста `новоримљанска` струја коју гурају Французи(Италијани..).
Сада када су све маске пале, када су Шиптари дошли до Ниша, Срби не знају где се налазе.. нема више савезника…хахахахаха
Грци су осим новоримљанске и атлантска струја, а Шиптари осим новоримљанске и турска (новоисточноримљанска) струја.
Будући да је стара Народна Радикална Странка била цинцарска(новоримљанска), а Шешељ каријеру започео као атлантиста, и да СРС наставља атлантистичку идеју Велике Србије, (коју су осмислили атлантисти, од Цвијића па надаље..), и да притом од Срба и Србије није остало готово ништа, и да су атлантисти Србе пустили низ воду као појаву уопште, ја следбенике те идеје, сматрам издајницима, или што би рекао покојни патријарх Павле, као људе који не знају шта раде.
Новоримљанска идеологија је такође и основна идеја Ватикана, који је и обликовао Аустрију, а ови заједно Хрвате.
Идеје Јована Цвијића, Шешеља, Карађорђевића.. и осталих АТЛАНТИСТА су потпуно погрешне и довеле су до катастрофе Срба западно од Дрине.
Што се тиче темперамента, који је омогућавао нашим непријатељима да физички униште више од пола Срба на Балкану(сви словени на Балкану су Срби), он је последица Атинске Грчке окупације Свете Горе.
Православље настало у Македонији као анти-грчки и анти-латински покрет, али су га Грци(Гркојевреји) преузели и преправили у Константинопљу, тако да је данас наопако-грчко.
Латини су га такође преузели, изменили на свој начин као и Грци, и направили Римокатолицизам.
Свети Сава је само обновио Православље одвојиши га од Гркојевреја из Константинопоља.
И прво у Македонији, и касније у Рашкој, Православље је била обнова старе србске вере која је била основа србског суверенитета, односно ослободилачки покрет.
Тако је Свети Сава обновом српске вере по други пут покренуо рашку мисију ослобађања-обнове Македоније.
Тек када ослободимо Свету Гору од Атинских Грка, ослободићемо србско Православље од Грка, а тиме и од Ватикана на западу код тзв. `Хрвата`.Тада ће и србски темперамент да се смири и неће моћи више да нас увлаче у грађанске ратове до истребљења!
Јер смисао живота је у лепом васпитању.
И будућност је у знању,
а нема знања без лепог васпитања.
`Српска револуција`(по лондонском сценарију) се састоји од две фазе, Црногорске и Хрватске(пречанске).
Црногорска (Црногорско-Цинцарска) фаза,
почиње радикалном побуном која се базира на цинцарском Хришћанству, тзв.`Православљу`.
Циљ јој је да Црногорци дођу у посед Беграда.
То су револуције 1903., и 1989.
То су фазе дивљања и ратовања, и страдања.
Увек су праћене вођом Црногорцем и саветником Цинцаром.
После њих долази Пречанска-Хрватска фаза, као реакција и `једини избор`.
То је фаза европејаца.
То је време конкордатске краљевине Југославије, као и ДОСовске Србије.
То је логичан след прве фазе, и циљ јој је да Хрвати дођу у посед Београда.
Црногорска фаза је праћена русофилством, а Хрватска еврофилством.
Циљ `српске револуције`(по лондонском сценарију) је управо вечити сукоб између те две странпутице,
и уништавање Срба муслимана, у облику `колатералне штете`,
а све због одржавања утицаја Лондона. Пројекат `Бошњака` је та финална фаза уништавања Срба муслимана,
као анти-српски пројекат. Финализација пројекта `Бошњака` је одрађена у последњем рату.
Зато је вођена политика `опкољеног Сарајева`.
Држава не може бити `мултикултурна`,
него се може само темељити на својој културно-политичкој идеји.
Јер култура је жива само ако је политичка.
А та политичко-културна идеја у себе може (и мора) интегрисати различите
конфесије и етносе.
Чак и пречански Срби, Бечки коњушари су то могли научити од Беча,
али нису научили ништа јер су били само ратни пси и простачине.
Беч је од Православља, евроазијске конфесије,
направио Барокно Православље, европејску конфесију.
Јер Беч је имао цвилизацијску идеју и кадрове које су били
изнад примитивне религије за масе. Муслимани у Босни су ближи католицима зато што су у процесу Шиптаризације,
који спроводи Запад већ вековима.
А центар њихове шиптаризације је у Београду и држе га Црногорци и Пречани(Хрвати).
Да Београд није легло Црногораца(који су и сами Шиптари) и Пречана(Хрвата),
имали би стотине хиљада Срба муслимана који би били не само интегрисани
у србску државну идеју, него би били и њени природни заступници. Србска идеја Ислама је геополитички различита од Шиптарске,
јер Шиптари су исламизирани (по духу) латини,
и експоненти Евро-афричке геополитичке идеје, коју носе Французи,
а координира Ватикан.
Срби муслимани су исламизирани Словени и њихова идеја је
више Евро-азијска.
Суштина слома Србске Идеје управо је на Дрини.
Линији повученој од владара света.
Коју треба да одржава Аустроугарска, или савремена Дунавска федерација.
Беч, а касније и Сарајево, су градови Чивута.
А слом Србске Идеје у Босни и у Херцеговини темељи се на чињеници да Муслимани нису имали
приступ Београду као што су имали Црногорци и Пречани(касније Хрвати).
Пошто нису имали никакву идеолошку и спољнополитичку идеју којом би се борили за статус у Бограду,
сво време су остали заробљени у динарском лудилу, и градили алтернативну центар -Сарајево.
Тако се идеја Србског Ислама окренула против себе, против Србске Идеје, и постала Бошњачка идеја.
Јер Црногорци су измислили „Русофилију“, како би се довлачили у Београд, и узимали ресурсе.
А Пречани, односно Хрвати, су измислили Еврофилију, како би се довлачили у Београд,
и узимали ресурсе.
И једнима и другима одговара пустош на Дрини.
Мостови им не требају.
Једино Срби муслимани, који су и најважнији и кључни, нису имали дозволу за своју идеју,
и спољну подршку.
Јер то је бранио `Хришћански` Лондон, који је и гурао ове прве две групе.
Све дивљачко, бандитско, мафијашко, племенско-непотистичко и лицемерно
у Србију долази из Црне Горе.
Све што разара.
Аутопутем Београд-Јужни Јадран.
Све медиокритетско, коњушарско, декадентно, плитко, депримирајуће и љигаво
у Србију долази из Хрватске.
Све што кочи обнову.
Аутопутем Београд-Загреб.
Шта је то Русофилија у Београду?
То је начин да Црногорци узму паре и привилегије.
И ништа више.
Шта је то Еврофилија у Београду?
То је начин да Хрвати узму паре и привилегије.
И ништа више.
И једнима и другима одговара граница на Дрини,
јер немају конкуренцију у Београду.
Први да руше и краду, а други да не граде и краду.
Српској Православној Цркви коначно мора де се одузме,
позајмљено, а онда на превару заплењено политичко, културно и духовно лидерство
Србске идеје, државе и нације.
Ако не желимо да у име ниских страсти и заблуда те исте цркве,
пропаднемо начисто.
Јер Православно Хришћанство је у средњем веку било на сасвим супротним позицијама
него што је данас.
Зато смо ми данас на супротним позицијама у односу на сами себе. Србска култура је, због трансформације СПЦ из чувара у власника,
постала некаква обесмишљена опскурна средњовековна појава,
изгубљена у времену и простору,
бизарно представљена као неки временски период са почетком и крајем,
и конкретним, заувек јаловим предметима.
Тиме је заправо и укинута србска култура у правом смислу те речи,
као жива трајна и актуелна категорија,
као апстрактан феномен који емитује конкретне предмете.
Као апстрактан феномен, центар који је способан да у себе интегрише
разне туђе утицаје и да им да домаћу сврху и смисао. Јер, култура није периодична него континуитет.
И култура је жива тачка која је способна да у себе усиса разне елементе,
како би себе изградила, као што жив организам усисава и једе масу око себе
и изграђује се.
Ако култура није живо биће, она није ништа.
Само обесмишљени музејски експонат, незанимљива прича из прошлости,
отпад бесмисла историје, који чека да буде трајно разграђен..
Подела између Истока и Запада је утемељена
на грешној подели између Правде и Користи.
А Правда је истина, а Корист је напредак.
Исток ставља Правду изнад Користи,
а Запад ставља Корист изнад Правде.
Зато Исток икориштава Правду,
а Запад оправдава Корист.
Зато су Руси такве сировине, и њихова власт се увек заснива на голој сили.
Јер бране Правду, а онда кукају да немају корист, па онда искориштавају Правду.
А Правду искориштавају силом, јер силују за рачун Правде.
Такви су и домаћи русофили `патријоте`.
Најобичнији идиоти.
И зато су Атлантисти такви преваранти, и њихова власт се увек заснива на голој лажи.
Јер они бране Корист, а онда се жале да немају Правду, па оправдавају Корист.
А Корист оправдавају лажима, јер лажу за рачун Користи.
Такви су и домаћи љубитељи Америке и Еуропе, `еуропејци`.
Најобичнији идиоти.
Тако су се и правници(идиоти) поделили на те две групе,
на оне који оправдавају корист, и оне који искориштавају правду.
Ови први идиоти су у адвокатури и привреди,
а ови други идиоти у политици и правосуђу.
Зато имамо тако пуно правника патријота.
А ми Срби, где ћемо?Између Истока и Запада?
Не, јер ми смо Трећи, јер смо синови Троје, унуци Тројства.
ЈЕР НЕМА ПРАВДЕ БЕЗ КОРИСТИ,
И НЕМА КОРИСТИ БЕЗ ПРАВДЕ!
Јер то је једно!