Израиљско племе је, бежећи из египатског ропства, до обећане земље путовало цигло четрдесет година. Уз извесну и нужну ограду (број 40 је често коришћен у Библији и има, очигледно, неки посебан значај за Јевреје; четрдесет дана душа путује на Небо, четрдесет мученика је мучено Христа ради итд.), пада у очи да се од Египта до Израела пут без муке може прећи за четрдесет дана, камо ли година.
Шта је Мојсија навело да толике године држи израиљско племе у суровим, пустињским условима, уместо га одмах одведе у Обећану земљу?
Могући одговор би био овај: током дугог робовања, у Израиљце се уселио дух ропства, ропске животне навике, па и туђа вера. Мојсије је знао да генерација која је робовола неће имати снаге, воље и храбрости да се борбом пробије до Обећане земље. Просто, коме се ропство претвори у природу, ко штује туђе богове, тај је способан још само да тражи себи господара, а никако да господар и сам буде. Мојсије је, дакле, чекао да, у тврдим и оскудним пустињским условима, стаса нова генерација Јевреја, која зна само за слободу и која је неподложна ропским осећањима и туђим боговима. На концу, после четрдесет година, та је генерација, ратоборна, тврда и верски непоколебљива, вођена Исусом Навином и осталим војсковођама, освојила Јудеју.
Овај, помало успављујући увод, има велике везе са стањем духова у Србији данас. Претходне генерације, мислим на оне које су већи део живота провеле користећи се благодетима социјализма, још су и имале замисао о томе да је слобода, посебно она од окупатора, важна и одлучна чињеница људског живљења. Од средине Деведесетих, међу средњошколцима и студентима, почео је, под притиском догађаја, а услед недостатка културне политике и уз огромне паре, упумпане споља, да се осећа дух дефетизма. Објашњавано је тој деци, од стране тадашње опозиције, а данашње власти, да су срећа, слобода и права искључива ствар појединца, а не заједнице. То је почетак ропског духа у нашој земљи.
Данас та фелашка генрација има између 25 и 35 година и носилац је свих ропских расположења у нас. Оно „ми“, које је само једну генерацију раније било само по себи разумљиво, распало се, укључивањем овог нараштаја у друштвени живот и опало је до саможивог и безнадежног „ја“, осим када је у питању блаћење сопствене земље и народа.
Не треба се заваравати: ова генарација је изгубљена за српски народ. Појединци овако и онако, али као генерација, свакако. Бојим се да ће и нама бити потребно четрдесет година да се ослободимо оваквог нараштаја који, као и она јеврејска генерација, која је из мисирског ропства кренула, стално вапи за ропством („У Мисиру барем имадосмо хлеба изобиља“, каже у Егзодусу. Аналогно, у интерпретацији наших фелаха: слобода се на хлеб не маже). Поука: децо, с вашом памећу ни у ропству нећемо имати шта на хлеб да намажемо. Нема хлеба за такве.
То исто важи и за све области друштва. Мит о томе да је ход кроз историју стално напредовање, будалаштина је којој подлежу „модерни“ умови. Модеран Србин далеко је испод нивоа свог претка с почетка 20. века. Политика се уобичајила као јајарско окупљалиште, у коме се поштен човек само грешком затећи може. Схватање државе је опало до приватноправног, где су народ, а с њим и буџет, тек партијски плен. Још два, или три изборна циклуса и поштен свет, ни под претњом казне, неће излазити на изборе. Толико се презире политички слој у нас.
Срећом, и слугерањска расположења имају природну брану: губе се у тврдим и тешким животним условима, а они у Србији данас заиста јесу такви. Оно што треба да нас брине је што смо, по градовима, изгубили ону суштинску и животу окренуту особину сељака да мисли на основу чињеница, а не на основу појмова. Са тим се нећемо тако лако и брзо изборити.
Млада генерација Срба, која је ослобођена ропских расположења оне претходне генерације, нема ни навику, ни потребу да размишља чињенично, већ се исцрпљује у празним и неважним полемикама и догматским питањима, не примећујући да стално обртање једне исте мисаоне садржине ову не чини дубљом, већ само досаднијом. Неспособни да пречисте појмове у себи, они их обрћу међу собом до бесмисла. Исто тако, овај нови нараштај краси и искључивост, која ништа добро неће донети. Полемике (као она да ли се онај ко није крштен може сматрати Србином, да ли је онај ко пише латиницу патриота, да ли је Љотић био херој, или издајник), којима краја нема, чине да та млада генерација ни не примећује да је вође некаквих покрета манипулишу, радећи само на сопственој каријери и налажењу уносних синекура. Оно, што је у Србији наших дана, способно и вредно, нема ни најмању шансу да исплива на површину, јер медиокритети, без обзира на „фарбу“, оштро мотре и саплићу на сваком кораку. Такво стање ствари, свиђало се то апостолима мира и демократије, неће прекинути ни једна политичка снага, нити организација, већ само велики догађај.
Европа, а и свет, улазе у веома турбулентан период, у коме су револуције и грађански ратови сасвим извесни у наредних двадесетак година. Декор за то је већ постављен: нарастајућ слој сиротиње, професионалне војске, спремне да преузму власт, политички слој који опада до карикатуре, криза робе (а не новца, како мисле плитки економисти)… Ми већ сада живимо у постдемократском друштву, само што ту чињеницу магли политички облик, који више никакве садржине нема. На обзорју времена се виде обриси нове диктатуре и тираније, која ће се, за најдаље једну генерацију од данас, сасвим оголити. Обожавање силе и приклањање пред њом, и то у европским размерама, показује стање духова: подсвесно се осећа да је та сила једина пунонадежна чињеница будућности, ма шта трабуњали о „вечитом миру“.
Управо ти догађаји ће пробудити ону генерацију Срба која данас учи да хода. У ратовима и револуцијама, медиокритети се не осећају удобно и беже у рупе, док опасност не прође. Таква времена на површину избацују најбоље. Срби никад нису имали око за опасност која није оружана; окупатор без пушке се ни не примећује. Али, и време тихе окупације се ближи крају, јер нарастајуће напетости више неће моћи да контролише грамзива и, у основи, битно неспособна марионетска клика и прећи ће са на мање софтициране облике окупације, а са њом и на оружани отпор.
За разлику од дефетистичке струје, ја не мислим да је све изгубљено и да нам спаса нема, осим ако пригнемо главу пред силом. Наслеђе наших предака је сувише снажно, проосећано и живо, да бисмо се предали тек тако. Критичан број оних младих људи, који су спремни за отмено служење прецима и традицији, постојаће и даље. Ту не одлучује већина (као и нигде и никада, наравно), већ квалитет. Чим прође демократија, нестаће и њено обожавање великих бројева и квантитета уопште и успоставиће се тиха и дубока служба витешкој мањини која, у основи, одушевљава већину и намеће јој свој обичај и тадицију. Племенски тотем и табу ће се поново дићи до висина историје и одговорити на њене изазове. Племенски култови траже жртву и ми ћемо је принети и победити.
Ипак, да би се то десило, мораће и једна српска генерација, а то је ова која сад учи да хода, да прође судбину Израиља, да се у пустињи Новог светског поретка, кали у тешким условима, да би се ослободила ропских расположења претходног нараштаја.
објављено 04. 12. 2011.
