У српској се јавности врло слабо разуме проблем екуменизма у савременој Европи, а поготову се не осећа опасност која се иза његовог наметања ваља. Углавном се уврежило мишљење да је екуменски покрет основан да би се католичанство наметнуло православнима, те да би се, преко овог покрета, наметнула доминација Запада над Истоком. И заиста: тај циљ је и покренуо читаву замисао о екуменизму. Од тог доба, међутим, прошао је читав век и свет се променио и то не у правцу борбе између католичанства и православља, већ у правцу глобализације а она, ма како то нама изгледало, нема више симпатија за католичанство, него за православље.
Тема није једноставна и нема лаког начина да се објасни, али изнећу је у најкраћим цртама, па како ко разуме. Верска борба на Западу је, још крајем 18. века, одлучена у корист реформације, односно протестанизма. На страни католика је остала маса верника и традиција, на страни протестаната техника, технологија и комплетна организација привреде. Енглеска и Холандија су прве велике силе протестантизма са којима је Ватикан морао да води борбу. Са уздизањем УСА, борба је одлучена у корист реформата (Никако не треба заборавити да је само један председник УСА био католик, а сви остали протестанти. То је чињеница која се не може довољно нагласити, јер се ради о земљи која нема убедљиву протестантску већину).
Реформација је донела нешто сасвим ново на политичку сцену света: страст за богаћењем, која је мотивисана верским учењем. Зашто купујете шведска кола, или швајцарски сат? Зато што у корену реформације лежи поштење у послу, неће вам они ошљарити као Италијани, а некад и Французи. Просто: протестант сматра да је Богу угодан ако живи скромно, не вара у послу и богати се. Зато нама, који сасвим другачију философију живљења имамо, никако не иде у главу скандинавска скромност у животним навикама, упркос великим приходима, или сасвим јадан и недовољан енглески оброк, који би, да ми те паре имамо, сасвим другачије изгледао. Ждрати, варати у послу и препустити се хедонизму, значи код њих-варати Бога.
Наравно, свака вера гледа да сувишни хедонизам ограничи: код католика је у ту сврху изграђен ригидни морал, контролисан честим исповестима и уплитањем цркве у приватни живот. Код нас, пак, хедонизам се спутава мање агресивно и углавном се своди на лабав систем забрана, уз нешто обичајних норми, које све мањи број Срба поштује. Протестанти, за разлику од нас и католика, то раде ефикасно.
Да се вратим на основну тему: намера глобалиста да направе једну светску владу, која подразумева једноличну и несепарирану масу становништва, захтева и једну, универзалну религију. Са модерним екуменизмом ствар и јесте у томе што не жели да подреди православље католицизму, већ обе вере трећој: протестантској, која је, догматски и практично, основ универзалне светске религије будућности. Ово се не осећа као прворазредан проблем, јер нама владају закаснеле слике из прошлих времена и других околности. Овом, модерном екуменизму, се не радују ни католици и отежу са опипљивим договорима и то толико да их неке православне цркве, укључујући и СПЦ, чак пожурују.
Опасност је, дакле, универзална религија, која прети да прождере све. Наравно, немам никакву излузију да ће се католичка црква, докле год постоји, борити против православља, само што ће то, у данашњим околностима, за њу постати другоразредни проблем.
Наравно, никад нико није постигао тако амбициозан циљ да створи некакву светску религију и мало је вероватно да ће успети. Ствар је у томе што архитекте „Новог светског поретка“ не могу да стану и то не због економске кризе и потребе да се свет опљачка, да би се још мало поживело, већ стога што ни једна цивилизациј не може да се ослободи своје слике света. Слика Запада јесте, скупа са верским осећањем, универзализам. Стална је потреба човека Запада да своју веру, начин живота и политичке облике натури свима и то није почело јуче, већ од доба крсташких ратова. Инквизиција и конквистада, колонијализам и неоколонијализам су нужни у оквиру западне цивилизације, само што их сада води „усавршена“ верзија католичанства, пртотестантизам.
Србима је најбоље, ако икако могу, да се клоне екуменизма и то не зато што би нас прогутали католици, већ зато што ћемо, скупа с њима, бити прогутани од трећег.
Иста судбина је пројектована и за ислам, с тим што ће на њега јуриш бити извршен преко насилног увођења демократије, која разара свако кохезивно ткиво у народима, па и веру. Пораст атеизма, у светским размерама, карактеристичан је управо за земље које је „начела“ демократија. То се, анравно, неће догодити за десет, или двадесет година, можда ни за читав век, али процес је отпочет. То што ће исламске земље уредно бити опљачкане, што ће нафта променити власника, само је колатерална штета; прави циљ је стављање под контролу. Културни империјализам је обавезан, пљчка се још и може избећи. Тим обликом империјализма ће се разорити чак и оне земље (попут Сауди Арабије), које су наводни савезници сила глобализације.
У озбиљној опасности ће бити чак и Индија и Кина јер, услед пораста стандарда, расту и грађанска расположења, од оних назовидемократских, до фантомских концепција људских права. Многи ће се тргнути кад буде касно. Ми, на Србе мислим, имамо релативну предност у разумевању, јер смо били изложени крајње бруталном, једнопставном и убрзаном поступку васпитавања за Нови светски поредак, па смо, од предугачке батине, брже у главу утувили шта нам се спрема. Перфиднији, спорији метод би нас сасвим успавао и не бисмо ни приметили да смо упали у машину за млевење народа и култура.
Још једном: екуменизам није претња православљу, већ хришћанству уопште. Ако то тако разумемо, бар ћемо знати са чим се боримо. Они, који наивно нападају католичку цркву (која за многе ствари није невина, али за ово јесте), само наводе јавност на погрешно мишљење и делање.
Уколико храбро погледамо стварност, уколико се не заваравамо бајковитим причама о улози СПЦ у нашем времену, видећемо да она тренутно није у снази да одговори на изазове епохе. На нама је да слободно и без идеолошко-теолошких заврзлама, преузмемо бригу за нашу веру. на концу, цркву не представља само јерархија, већ и читав народ. Прича да је СПЦ увек била уз свој народ је само литература и то ће остати. У односу на народ, она је увек имала и своје посебне интересе и кад год је морала да бира, прво је збринула себе. Биће да је пре народ увек био уз цркву, него она уз народ.
Не бих волео да се ово погрешно схвати: било је и биће праведних људи унутар саме јерархије, који су интерес свог племена и свог стада стављали изнад партикуларних интереса СПЦ, али то су појединачни случајеви и не представљају став институције у целини. Некад морамо да се запитамо шта треба да нам ураде наши непријатељи и наша власт, колико треба да нас осиромаше, обездуше, колико да нас киње и понижавају, да наша црква дигне свој глас и каже им „доста“? Ако се то не догоди, онда је време да размислимо да ли да финансирање те цркве препустимо онима које она не сме, или неће да осуди, или чак Ватикану, кад јој већ СПЦ тако хрли у загрљај. У томе нас спречава древни пијетет, прећутно одустајање од критике цркве, наслеђено од дедова, али ближи се време за редефиницију цркве у модерна времена. Она ће се или вратити у своју историјску улогу и приклонити се свом народу, или ће се суочити са наглим порастом секташтва, атеизма и преверавања, а можда и неком врстом бојкота од стране самих верника. У овом тренутку, СПЦ заступа само себе саму и то је, рецимо отворено, странпутица.
Уколико настави да се конфронтира са верницима, уколико реши да промени древне ритуале и да нас преведе на католички календар, изазваће раскол, и црквени, и народни, а то ће бити само на добит нашим непријатељима. На нама је, на народ мислим, да помогне цркви да се врати на прави пут, а тај пут једино може бити онај који иде упоредо са историјом Срба, а никако да ту историју гони. Народ може да опстане и без цркве, али нема те цркве која ће опстати без народа.
17. 03. 2012.
