Српска политика је, од појаве фамозног вишестраначког система, однеговала само један тип политичара, чије се гледање на политику најбоље може окарактерисати оном народном-сеци уши, крпи дупе. Другим речима, свака визија, свако размишљање изван „дан-комад“ кључа, сасвим се изгубило из наше политике. Поглед у будућност, разумевање процеса који се дешавају у свету, природа односа међу народима на Балкану, историјски и цивилизацијски токови-све је то нестало пред нужношћу да се партија стално држи у устројству, да се кадрира, да се новцем и привилегијама намирује партијски апарат, да се комбинује са другим партијским лидерима, да се овлада медијима и помоћу њих се непрестано под паљбом држи јавно мњење.
Дневна политика је појела политику, ако разумете шта хоћу да кажем. Поглед који гледа барем годину дана унапред, нестао је из српске политике. Истина, наши политичари су, сви од реда, уверени да су визионари, а ту слику им појачава гомила подгузних мува унутар партије, но то је само једна симпатична игра обмане и самообмане.
Из овога не би требало закључити да су наши политичари велики прагматичари и да им „дан-комад“ политика иде од руке. И тиме се баве килаво. Срећом по њих, готово сви су „ту негде“, веома су приближни по малој дубини погледа на политику, али баш та изједначеност ствара илузију „политичке борбе“. Нема, дакле, „алфа примерака“., као што су то били Слободан Милошевић или, пре њега, Тито. Када би се неки такав и појавио, што није много вероватно (пре свега зато што „службе“ помно мотре да се у политику не умеша неко заиста способан, а ни наши евроатлантски пријатељи не би дозволили да на чело државе дође неко ко је самосвојан и способан), цела наша политичка елита би се сложно острвила на њега, јер медиокритети, по природи ствари, све могу да поднесу, сем способног човека.
Медиокритет је, дакле, пунонадежна чињеница наше политике.
Још једна зла коб се надвила над том политиком: нестале су партије као организам у коме се ма шта артикулише. Постоје још само „лидери“ и њихова пратња. Кадрира шеф лично и то на основу начела послушности и ничег више. Сваки партијски радник је само дугме на даљинском управљачу свог шефа, док је овај, ма како силно и моћно изгледао пред својом пратњом, и сам дугме на даљинцу неког страног амбасадора. Партијски шеф ником не верује, никог не слуша; све жели да држи у својој руци, са сваким хоће сам да разговара. Интуитивно осећа да се окружио улизицама и грамзивцима и не верује им. Заборавља да их је сам поставио, ослањајући се баш на оне њихове особине, које код њих презире.
У практичној политици, то изгледа овако: шеф, у току дана, комуницира са педесетак људи, често и са много више. На крају дана, наравно, три четврти свих прича му је побегло из главе и није ништа паметнији, него што је био ујутро. Опет, да пусти неког од својих подређених да води озбиљне разговоре, не пада му напамет. За себе чува високу политику, а подређени треба да се баве, је ли, проблемима грађана и обичних људи. Подређени су, у међувремену, поставили још неспособније за своје подређене и, по угледу на шефа, овима препуштају да се баве „обичним“ стварима, ови имају своје подређене и тако до оног шалтерског службеника, који вам никад ништа и не реши. На исти начин се шефова осионост и бахатост преноси на подређене: свако је Бог за оног испод себе, а гњецав је и љигав кад комуникација промени правац, то јест кад се обраћа свом надређеном.
Огромне количине новца, које међу собом деле српски политички ешалони, појачава ове особине. Бескарактерност и корист од ње су лоша комбинација. На тај начин новац постаје не награда за поштен и одговоран рад, већ награда за послушништво и прљаве послове.
Политика нагодби са свима је централно место српске политике. Нема добрих и лоших момака, већ само употребљивих и неупотребљивих. То су сасвим изванполитичке категорије и у политику су продрле као резони оних „служби“ које су формирале наше политичке партије и политичку сцену уопште. Прави вођа, расни политичар, зна да није баш све предмет нагодбе, ови наши не знају. Још важније: нема великог политичара који није равнодушан према стицању (не и коришћењу) материјалних добара. У основи сваке велике политике лежи презир према новцу, јер политика, као најдубљу основу своју, заступа нацију пред историјом, а нација представља крв, судбину, традицију, култове и тотеме једне заједнице, а све је то сасвим супротно новцу, чија је битна ознака пролазност.
Посебан проблем је што наши политиканти нису људи који су израсли из државне управе, већ им је место у Влади, или Скупштини, прво радно место. Није био један који није знао с које стране се вирман потписује, а сео је у министарску фотељу. Толике размере дунстераја су погубне и не могу се правдати ничијим талентом. Аналогно: можете ли да замислите клинца од двадесетпет година, који добија генералски чин, иако ни војску није служио, и коме се даје бригада да је води? Или владику који никад није био ни монах, ни свештеник? Зашто нешто, што нам делује као највећа глупост у војсци, или цркви, доживљавамо као нормално кад је о политици реч? Баш зато што политику доживљавамо као неозбиљну делатност и што, кад искључимо медије, који нам турпијају мозак, дубоко у себи знамо да се политика Србије не води у Србији, те је свеједно ко ће ту, туђу политику, заступати у Србији.
Наша, назовиелита, дубоко је „бриселизована“ и спремна је да све виталне интересе земље и народа подреди само једној ствари: томе да остане назовиелита, а ког ће господара морати да служи да би то остала, потпуно је свеједно. У српском друштву влада дубоко и фатално неповерење између политичара и народа. Ка политичарима тече мржња, од њих се враћа презир. Тако се неће моћи још дуго. Друштво је до мере подељено и атомизирано, да није способно ни за какву акцију, јер се осећа да прегнуће народа, у ма ком правцу, доноси добро само елити, а не целокупном становништву. Ускоро, а то није питање година, већ месеци, народ неће моћи да се намора ни на какву акцију, јер ни нова гарнитура није успела да наметне мишљење да она, за разлику од претходне, води рачуна о интересима целине. То што медији стварају слику да ће врана ипак извадити очи другој врани, има ограничен рок трајања. Ако се то не деси скоро, после више неће ни морати, поверење новој власти неће видети Деда Мраза, односно Нову годину.
Дунстерај власти, као прву последицу има (чак и кад узмемо да је та власт добронамерна, а у Србији нема хиљаду људи који би руку на пањ ставили да је тако)то да ће искусни државни службеници, који су двадесет, или тридесет година радили у државном апарату, као од шале изманипулисати властодршце и представити им ствари онако како желе. Чак и приглуп заставник ће, у војсци, намагарчити и генијалног потпоручника, који је јутрос дошао у касарну. Искуство је чудо, док је игра „на таленат“ увек кратког даха и, дугорочно, никад не успева.
Кад већ говоримо о нечему што је „дугорочно“: наши политиканти једино желе да дугорочно буду у политици и вуку бенефите из тога. Замисао да би, уколико рђаво прођу на изборима, могли да се баве нечим другим, сасвим им је страна. За нешто друго, у распону од ковача до доктора наука, треба неко знање, неко искуство, а ваљају и неке радне навике. Само у политици не треба ништа. За возачку дозволу вам треба макар лекарски преглед и неки час вожње, за министра ни то. Од њега се само тражи да буде дневно прилагодљив шефу партије, а није лоше ако уме да пуни партијску касу, крчмећи народне паре. За остало – ко те пита?
Даље: стално буљење у анкете и истраживања јавног мњења, које је карактеристично за мале политичаре, показује њихову дубоку веру да је јавно мњење нешто чиме се може унедоглед манипулисати. Истина је да може дуго, али не може заувек.
Постоји само један политичар у Србији који разуме проблем државе у свој пуноћи и са свим последицама: то је Ивица Дачић. Неко ће рећи да је, у моралном погледу, Ивица проблематичан и ја ћу се одмах сложити. Ипак, онај ко проблем не разуме, неће га решити, таман да је, гледе моралности, раван патријарху Павлу. Шансу има само онај ко зна. Осим тога, и биографија његова је нешто другачија: политиколог је, па је научен да размишља на одређени начин; успео је да се пробије у СПС-у, који је имао далеко најконкурентније кадрове у Србији; једини је лидер неке партије у Србији која постојано расте; „бриселизован“ је „на шатро“, односно прикривени је еуроскептик, који одлично зна да је пут ка Европи за Србију пут у Пакао. Немам никакву дилему да ће Ивица, кад треба, и кад се може, итекако послушати древни зов својих јужњачких предака, односно да ће се приклонити новцу, то јест да ће штрпнути кад се може. Опет, он нема заблуде, ни идеолошке, ни људске, које би га превариле и којима би се приклонио. Ко пажљиво слуша и чита изјаве српских политичара, види да је Ивица за копље изнад осталих по разумевању а, богами, и по писмености и знању. Није немогуће да пијуцка превише и да сиве се ћелије помало осипају због тога, али је једини српски политичар с којим бих волео да проведем вече у разговору.
Нека ме нико због овога не узме као симпатизера, или промотера СПС-а. Далеко сам од тога, само покушавам да, колико је то уоште могуће, будем објективан. Немам монопол на истину и правду, али имам право на „моју“ истину и правду, ако разумете шта хоћу да кажем.
Остали политичари? У распону од месија, до грамзиваца. Ништа посебно. Осредњост, која је медијски претворена у изузетност. Лично ме се, како Хрвати кажу, „дојмао“ министар Милан Бачевић, креативан и уман човек, са озбиљном биографијом. Вучић много тога не разуме, има велике рупе у познавању политике, као и једну дозу параноје, карактеристичну за све партијске конвертите. Све проблеме, на почетку, схвата олако, а кад их укапира, постаје преозбиљан. Радохоличар без јасног циља. Већ сад га „пресвлаче“ лажни познаваоци из војске и полиције, који су искуснији од њега и имају уже поље рада. Олако схватање неког проблема није савезник никоме. Тома Николић се извештио да изгледа као да нешто зна и разуме. Лако се повија пред захтевима „одозго“, а сам није био, нити ће бити „одозго“. Горња позиција није питање функције, већ ауторитета.
Има добронамерних људи, али од добронамерности, до размевања и исправног деловања, пут је дугачак и нико из ове Владе га неће прећи.
21. 09. 2012.
