Често ме моји слушаоци, а и читаоци мојих текстова, сматрају мрачњаком и песимистом. Вероватно не греше. У држави која је то мање него што је била Милошева кнежевина под Турцима, у друштву које је темељно разорено и утонуло у хедонизам и вулгарни материјализам, у нацији која се налази у стању ентропије, тешко је наћи разлоге за оптимизам. Ко их налази, тај или види дубље и боље од мене, или је потпао под чари оптимизма, као религије епохе.
Али, шта је оптимизам уопште? Подла нада да ће се чињенице живота преварити очекивањима, слепа вера у чудо, које не долази и чекање да Бог заврши посао уместо нас? Хајде да се погледамо у очи и да кажемо поштено, без бајања и лагарија: јесмо ли ми та генерација Срба која ће извести преокрет и узети судбину у руке, или смо само гомила следбеника, коју сваки политички пајац може да завлачи док нам господари не нађу новог пајаца? Јесмо ли народ, или грађани, јер једно и друго не може? Јесмо ли способни за подвиг, или за бесконачно трпљење?
Шта је основа нашег оптимизма? Ми смо бољи него што смо били? Околности су боље? Бољи смо од наших дедова? Ми данас нисмо спремни на жртвовање, већ се приносимо на жртву новцу, похлепи и бесимболичним силама овог света, па чак и кад имамо свест о томе, снаге нам достаје само за то што је данас ред на неког другог, а не на нас. Ноћу изигравамо, на интернету, одлучне борце за слободу, за Србију, за народом а кад сване, тихо и понизно идемо код нашег друга из основне школе, који је сада функционер у власти, да га замолимо за некакав посао. На нету смо победили и Америку, и Билдерберг, и ЕУ, а у животу смо изгубили сваку битку. Идемо из пораза у пораз и то зовемо својом победом. Није ни чудо што се свака власт спрда с нама.
Оптимизам је за Србе, данас, смех испод вешала. Немамо снаге да судбину творимо, нити снаге да је даље сносимо. Заглављени смо у лавиринтима грађанских идеологија, сувишка информација, које падају на све мршавије знање којим располажемо, више нисмо у стању да се погодимо ни око елементарних појмова, да пронађемо минимум садржаја у речима „отаџбина“, или „мајка“, а да то одмах не отвори дебату о значењу и међусобна оптуживања. Маштаримо о победама које ће се остварити килобајтима, а не крвљу; сањаримо о слободи, али не о слободи за Србе, него о слободи за Србе десничаре, за Србе левичаре, за Србе демократе…за слободу, дакле, у којој неће бити места ни за кога, сем за правоверне, онако како их ми оценимо.
Понављамо, до бесмисла, медијске лажи и баш то осећамо као своју слободу. Једну генерацију раније, нисмо смели да мислимо слободно; сада смемо, али не умемо. Политика, оваква какве је, научила нас је, и то темељно, да свако има право да каже, мисли и одлучује. Здрав осећај да нису сви једнаки и да неки треба да ћуте и слушају, онај здрав осећај, који из биологије долази, да је хијерархија основни механизам заједнице и да елита не могу бити сви, нестао је пред утварним грађанским слободама и једнакостима којима краја нема, да свако прича шта хоће и то без икакве одговорности. Не трпимо боље међу нама ни у месној заједници, а после се чудимо како нам на власти нису најбољи. Пргавост и искључивост су постали једини дух јавне дебате, у којој свак има право (и не мора то да доказује), а нико други нема. Много радимо на другима, премало на себи.
Ми бисмо да разбуцамо масонерију, да Билдерберг смрвимо у прах и пепео, да срушимо Нови светски поредак, а дрхтимо пред сваким шалтерским службеником. Милион евра нам је мало, а педесет еврића нам је таман до првог. Хвалимо село, живимо у градовима. Волимо Русију, гледамо само америчке филмове. У психолошком смислу, боље се разумемо са ма којим америчким ждерачем хамбургера, него са рођеним дедовима. Наша деца мрзе Америку и то јој саопштавају реп-музиком, обучена у длаку као амерички репери. Заборавили смо да се дружимо и да непосредно комуницирамо.
Јесмо ли способни да, на петнаест дана, угасио телевизоре који нас трују и да уземо неку књигу? Јесмо ли у стању да нашу децу спречимо да гледају Фарму и Великог брата и наметнемо им наше културне матрице и узоре? Ми смо, хтели то да признамо или не, народ скоројевића, који је ишчупан, за само две генерације, из природних станишта и нагуран у градове; искорењени смо, раздвојило нам се осећање и разумевање, заливамо пластично цвеће по солитерима и све што нас чини Србима, а то су култура, обичаји, традиција, племенски тотеми и култови, у стању смо да разумемо само у догматском кључу: Тито или Дража, Недић или Љотић, Борис или Тома, Фарма или Велики брат, Цеца или Карлеуша. Од наше народне вере, од предачке метафизике, остао се само празан ритуал, бесмислено метанисање и губитак директног „линка“ с Богом. Црква се уклинила између нас и Бога и тиме укинула религиозно осећање у корист верске праксе.
Наш пад је тако дубок да добија обрисе античке трагедије. Наивни оптимистички пројекти, каквих је било на десетине, попадали су један за другим и мрак је бивао све црњи.
Има ли оздрављења? Има ли будућности? Да, уз веома озбиљне и дубоке резове. Колико људи знате који су спремни да се врате на село и да тако ресетују породичну истрију? Српска култура, она коју су нам преци оставили, јесте култура села. Наивна је претпоставка да се може променити станиште, а да се не измени културни образац. Ко је од наших знатних људи био Београђанин? Колико оних који су рођени у градовима седи у САНУ? Број је сасвим незнатан.
Јесмо ли спремни да, без изговора и објашњења, рађамо више од једно-двоје деце? Као и за све друго, имамо све разлоге против, а немамо снаге да их превазиђемо. Нема пара, фали једна соба, један телевизор, а и памперс је скуп. Тамо где се траже разлози за живот, већ је сам живот доведен у питање.
Хоћемо ли дати обећање себи да више нећемо трошити колонијално смеће, од фармерица и Кока коле, до филмова и књига? Хоћемо ли престати да конзумирамо културу окупатора и то без изговора и изузетака? Никад више нећемо скакати на свадбама и весељима уз оријенталне звуке? Идентитет се не гради на туђој култури; ако га градиш, већ си и сам туђин, без обзира да ли то знаш, или не знаш.
Хоће ли престати наша фасцинација новцем, почастима и признањима? Хоће ли нам културне обрасце постављати наши дедови, или Пинк? Овде се не ради о овом, или оном појединцу, већ о народу као целини. Да ли смо спремни да своје аргументе браниомо крвљу, а не новим аргументима? Да ли ће маме дозволити синовима да иду у рат, ако до њега дође?
Немам ништа против, браћо оптимисти, да преокренемо судбину и да зајашимо историју, уместо да она јаше нас. Само, онда компромиса нема. „Ја ћу једно дете, да ми жени не пропадну груди од дојења, а ви, браћо Срби, правите више деце“. „Мени фали соба, па ћу да направим друго дете“. „Има и добрих америчких филмова“! „Што баш ја да идем на село? Ја сам из старе новобеоградске породице“. (Веровали или не, ову будалаштину сам заиста чуо)
Мало је Срба, да се не фолирамо, који су спремни на прегнуће и жртву. Послић, аутић, детенце, два тлевизорчића, климица и женица са надоградњицом ноктића. `Ајд да се не лажемо: наши су стари били Спартанци, јер су живели спартански. У кругу двојке, Спартанаца нема. Илузија је да хероји и велике мајке расту у дискотекама и по сплавовима, те да живота без ајфона нема.
Ипак, преокрет ће доћи, али не кад се духови напрегну, кад се свест довољно подигне, већ кад се стекне нужност, кад нас глад и беда разјуре на села и натерају да се бавимо важнијим стварима од оних којима се сада бавимо; кад нам, због дуга, одсеку струју, па интернет и РТС престану да нас опамећују; кад нам, због истог дуга, заплене стан, па се сетимо да имамо дедину кућу у некој селендри; кад више ни Пинк, ни Цеца, ни сви медији у Србији не буду могли да закрпе сав наш јад. Историја се одвија на принципу нужности, а не свесног одабира. Начин живота одређује свест, а не обрнуто.
Дотле-како буде. Тек једна нова генерација Срба, која буде слободна од наших ропских расположења, може да донесе преокрет. Живот је тврд, кад хоће да буде велики. Први и апсолутно нужни корак, да би се нешто уопште променило, јесу одбрана и рађање. То сеже у праоснове самог живота, у последње тајне врсте и ако тога нема, можемо да мењамо власти до миле воље, да србујемо, да се ваљамо по поду неке цркве, да митингујемо али, без човека са оружјм у руци и жене са дететом на сиси, изгледи су нам никакви. Историја не награђује ни правичност, ни морал, ни истину, већ само успех.
14. јул 2013.
