Милан Миленковић: Рађање Левијатана

Када су Срби, у првој половини Двадесетог века, почели да насељавају градове, у њима су затекли староседеоце – Цинцаре и Јевреје, који су били једини грађани[1] у тадашњој Србији, која је још живела, како то каже Јован Цвијић,  „у млађем неолиту“.

У Србији су била два велика града, тада европског ранга: Београд и Ниш. Можда би могло да им се придружи и Ваљево, док су све остало биле касабе, сасвим неважне за ову причу.

1. Проблем имитације

Како се човек понаша кад дође у нову и туђу средину, поготову кад хоће да се у њој задржи? Имитира. Гледа друге, који су ту већ насељени, подражава њихов стил облачења, ентеријер куће, начин исхране, па и верску праксу. Друге му нема, ако неће да га друштво одбаци.

Још у време моје младости, река сељака и паланчана се сливала у Београд.[2] Живо се сећам тих људи (неки су ми и данас пријатељи), сећам се њихове несигурности и напрегнутог посматрања друштвених обичаја, од моде, до сленга. Мушкарци су теже губили одлике родног краја, док су жене биле прилагодљивије и брже у прихватању такта нове средине.[3] Моје колегинице са факултета су, за само неколико недеља, научиле да се, по изгледу, не разликују много од Београђанки и врло брзо су се одрицале завичајног наречја. Од првог дана су се дружиле са свима, док су се младићи удобније осећали уз своје земљаке, који им се нису подсмевали због завичајног нагласка. Известан број тих, тада младих и гледних провинцијалаца, постао је плен велеградских девојака, које су, инстинктивно, у њима осећале алфа мужјаке, какви готово да нису могли да се нађу међу Београђанима. Те девојке би их, временом, узимале „под своје“, удаљавале их од земљака, диктирале им моду и начин конверзације, усађивале им манире и, једном речју, форматирале их у велеградске људе. Паланчанке су, пак, гледале да се брзо дочепају неког Београђанина, макар он био и „увело цвеће“, неки мамин син са слабим животним соковима, што је и онда био преовлађујући велеградски тип мушкарца.

Велики страх провинцијалки (и жена уопште) да ће у очима нове околине изгледати демодирано и примитивно, гонио их је да развију социјалну мимикрију и да прихвате обичаје нове средине и то без икакве критичности у прихватању. [4]

Но, проблем сваке имитације је што оперише само формом, не и садржином. Свако, са мало талента, може да опонаша глас, начин говора и гестикулацију неке особе, али не и да проникне у њене стварне мисли и осећања. Дух великог града увек је затворен за прву, а донекле и за другу генерацију дођоша. [5]

Нешто се слично догодило и са првим генерацијама српских монтањара, који су се населили у Београд, у раном Деветнаестом веку. Дошли су у додир са једним старијим, искуснијим елементом, које је већ живео грађански и имао свој такт и обичаје и који је био без икакве везааности за груду. Специфичност Београда је била баш у томе што је старо градско становништво било састављено од другог етничког елемента и то баш од елемента који је био крајње космополитски оријентисан, будући да није имао сопствено тле. [6] Јевреји и Цинцари су, већ тада, држали трговину и занате, с тим да им турска власт није дозвољавала да се размахну.

Једним скоком прешавши из неолита у град, српски досељеници су се сналазили како су знали, махом имитирајући такт нове околине. То што је старији градски елемент био несрпски, њима није сметало. Срби, хвала Богу, немају ту врсту расних и етничких предрасуда али, у овом случају, није добро испало.[7] На старим фотографијама, или кроз посету музеју (препручујем онај у Милошевом конаку), јасно се може пратити прелазак наших предака са традиционалног, на градски начин живота. Поред мужа, који још носи фес на глави и има на себи стилизовану сељачку ношњу, већ стоји госпођа без мараме на глави и са сукњом до пода. У следећој генерацији, све остатке традиционалног начина одевања, замењују реденгот, висока крагна и шешир. Сада је већ оком немогуће приметити разлику између старијег и новијег становништва.

У сфери духа, још се чувају обичаји и традиција, само што задобијају нове видове. Одлази се на школовање у иностранство, поглавито у Беч, Пешту и Париз и одатле се доносе нови обичаји, без икаквог дубљег разумевања. Од тог доба, „модернизација“ постаје прва српска реч, која се век и по не скида са уста свакога ко се овде дочепа власти. Већ све оно што је наше, што је за те прве генерације Срба по градовима још дедовско, постаје просто и примитивно, нешто од чега треба бежати и што треба заменити. Свеједно чиме, само брзо. Село постаје добро само да даје хлеб и за терање спрдње.

2.  Космополитизам и материјализам

Док у традиционалном друштву сељак и кад жуту пару нема, опет није сасвим сиромашан (бар да има једе и да се обуче), немати пара у граду је равно трагедији. На селу је пара добродошла, у граду је све. Потреба грађанина да дође до кеша је ултимативна и пред том потребом падају све моралне баријере. Не одмах и не код свих, али новац постаје пунонадежна чињеница градског човека, чак и ако је субјективно уверен да је равнодушан према њему.[8]

Србин, из раног Деветнаестог века, у граду може да буде само чиновник, или ситан занатлија. Цинцари и Јевреји, будући искуснији, лако су се докопали уноснијих послова, од баратања новцем, до крупнијих привредних подухвата. Обичан Србин тог доба, ако није имао школе, у Београду је могао да буде само унутрашњи гастарбајтер.

Да несрећа буде већа, први школовани људи епохе постали су они који су били сеоски шкарт. Ливада и њива не трпе богаља, док школа трпи све, тако да су сељаци сву ону децу, која су била болешљива и обогаљена, па су тиме била баласт за читаву задругу, послали у школу. Кљасти Вук, гушави Доситеј, гомила туберана и осталог шкарта, слила се у школе и лицеје, из којих је изашла пуна просветитељских идеја и још горег телесног здравља. Друштво их је наградило положајима и звањима, редовним приходима и ванредним синекурама, тако да се прва српска интелегинција брзо надгорњила свом народу. Ипак, у себи је носила потајну мржњу према селу, које их је одбацило, и спремност да, будући да није била у стању да се издржава од ма чега, сем од памети, ту памет изнајмљује, газећи сва морална начела. Зао дух те прве српске интелигенције, која је васпитавала све потоње генерације, и данас се осећа у модерном српском друштву. Увек је спремна да изда домовину зарад личне добити.[9]

Зла срећа је и ово: дошавши у додир са Јеврејима и Цинцарима[10], космополитиски и недржавно настројенима (јер нису имали, као што рекох, ни своје тле, ни своју државу), и Срби су, у Београду, постајали космополити. Вечита оптерећеност Срба западним моделима и утварним општељудским вредностима, ту имају свој корен.[11]

Овде није реч о томе да су Јевреји и Цинцари нанели неко зло српском народу. Напротив, највећи део Јевреја и Цинцара је био понесен полетом младог и здравог српског народа, па су многи велики људи наше историје тог доба, постали велики национални радници и истински српски патриоти. Просто, државна идеја је страна народима који немају државу и који су, практично, народи-номади. Јеврејин је, као и Цинцар, адаптибилан и мобилан, невезан за тле, које види само као привремено боравиште. Тај дух је усађен првим градским Србима, који су у њему гледали општу слику грађанства, које су здушно имитирали. Супротно, до тада урбани номади, Јевреји и Цинцари су почели да се везују за тле и да се жртвују за српски национални пројект. Дуг је списак Јевреја и Цинцара[12] који су били бољи Срби од српске интелигенције, на пример. Довољно је поменути Нушића и његовог сина, Страхињу, одушевљеног српског националисту, који је погинуо као добровољац у српској војсци, или владику Николаја. За њима не заостају ни Станислав Винавер и многи други Јевреји, који су делили судбину српске нације.

Србин, дакле, чим се осети грађанином, он се одмах осети и „грађанином света“. У прве две-три генерације, то се није осећало драматично, али је, почетком Двадесетог века, постало готово правило. До 1941-е, грађани Србије су постали добар домаћин сваком окупатору, а изјаве лојалности и денунцијације у пуној мери сведоче о паду нашег грађанства. За један век смо прешлу пут од грађана, до грађана света. Још један век је био потребан да се претворимо у становништво, које нема ни далеку спону са прецима.[13]

3. Имитација имитатора

Овде је реч о малим градовима. Имали су, у давна времена, сопствени дух, јер нису насељавани као Београђани, у чаршију, у којој већ влада неки дух, већ су га градили самостално. Временом, међутим (а то јесте последица комунизма, односно убрзане индустријализације), паланке су почеле да гледају на Београд из жабље перспективе. Тамо је, у Београду, била администрација, тамо се живело двадесет година испред провинције, тамо су деца одлазила на школовање и враћала се у паланку заражена глумљеним космополитским духом.

У малим срединама, све добија гротескне црте: свака паланка има локалну будалу, локалног генија, омиљеног профу, па и локалног хипика, или грађанина света. Док је у Београду уживање дроге друштвени проблем, у провинцији је оно карта за улазак у локално „високо друштво“. Београд диктира моду, стил, диктира музику[14] и културу уопште. Провинција се повинује, у длаку исто, као кад су наши преци, сељаци, дошли у додир са Јеврејима и Цинцарима. Само, оно прво је била имитација, а ово друго је имитација имитације, дакле скоројевићство у највећем степену. Имитатор још и има неке корене, који га задржавају да не направи баш све, скоројевић никаква ограничења нема. Он је најслободнији човек на свету, не зато што је поданик слободне земље, или државе, већ зато што се ослободио оне снажне, тешке, али и тако племените везаности за тле, за традицију и за обичаје.

Дедови су били слободни, јер су робовали традицији и обичају, у којима је слобода живела као задатак свих задатака. Унуци су слободни од свега тога. Чак и кад су робље, имају своју „грађанску слободу“, оличену у томе да не морају да се повинују великим симболима свог рода. Њима није важно ко влада њима, већ којим слободама они владају, а све те слободе су се, временом, претвориле у једну: слободу да се живи „у се, на се, и пода се“ и да се то сматра врхунском, модерном животном философијом.[15]

Провинција тако јадно имитира управо овај грађански и велеградски дух, да је то вредно само жаљења. Она се, унутрашње, још није ослободила тла и сеоског духа (дедови, често, живе на само неколико километара од унука, у првом селу), али глумата да јесте. Редовно преглумљује и прави од себе циркус. Више сам робеспјеровских говора саслушао у провинцијским кафанама, него у „отменом“ београдскаом друштву. У овом другом се о слободи и не прича, јер се прећутно подразумева добровољно одрицање од слободе и традиције за тањир чорбе, док се, у првом случају, прича и што се не мисли.

У најкраћем, провинција, некад непресушни извор здраве и свеже крви, више нема сопствени идентитет и само је далеки одраз великоградског духа, који диктира све, од моде, до система вредности. Постала је креативно импотентна и само подражава стил велеграда. Локалне звезде више нису судија и учитељ, поп и официр, већ паланачка будала и локални политичар, који „армани“ оделце носи као џак цемента на леђима; или оно носи њега, Бог ће знати.

4. Градска религија

Градска религиозност се односи према традиционалној као драма према епу.[16] Из градског и грађанског веровања је ишчилела метафизика и оно је само сума знања о религиозним идејама.

Пробајте да из неког градског верника уклоните оно што је прочитана верска литература и остаће празнина.

Срби су, у одсуству писмености и литературе, развили традионалну религиозност и обичаје, засноване на дубоким осећањима, на ономе што је проосећано и доживљено. Градски човек, човек код кога је каузалистика победила осећајност, барата још само просветитељском религијом, хладним жаром вере, која није прошла кроз срце, већ само кроз главу. Овде је традиција плитка[17], а обичај је сведен на ритуал. Саборност и црквеност су кључне речи градске религиозности, док су наши преци саборност, углавном, остваривали кроз процес рада, а црквени нису били уопште. Чак нису имали ни замисао о православљу као уневерзалистичкој вери. Још у време мог детињства, старији људи су, на питање које је вере, одговарали: „српске вере“. Онај други је био „швапске“, или „турске“ вере. Никакву замисао нису имали о томе да је вера одвојена од имена народа и да је нешто универзално.

Модеран, градски верник, одбацује традицију, јер га подсећа на сопствени (лични или породични) дисконтинуитет са њом. Пристаје он и на традицију, ако мора, али само ако је он тумачи. Без тога, она за њега нема вредности. Вери су се учили од оца Николаја, од оца Пајсија, од оца Тадеја, од свих, само не од свог оца и осећају дубоку и свадљиву мржњу пред сваким ко није имао дисконтинутет, а одатле им се узвраћа презиром.  Обичаје уче од свештеника (а не од породице, како се вековима једино и учило), а учестало трчкарање у цркву се сматра прворазредним доказом вере.

Кључна реч сваког нововерца је: метаноја,[18] никада катарза. [19] Од чега да се прочисти, кад је увек био у праву? И кад је био атеиста, био је у праву, и кад је веран, он је у праву. Не само да је у праву, него ће поучити вери и све оне који су верни били док је он весело скакутао по грађанским идеологијама, док се није крстио, тамо, иза двадесете године живота. Он, дакле, није прошао метаноју (катарзу није и неће), већ је модерни, православни баптиста, који се крсти не по обичају предака, него по својој вољи. Мада, признајем, метаноја лепше и „православније“ звучи, него баптизам. Метаноја јесте могућа, али само уз катарзу је искрена и права, јер се онда мора исповедити грех предака, који су од вере одустали и мора се искрено односити према сопственом безбожништву до позног крштења. Али, градски верник неће катарзу, јер га она обавезује на тишину, на споро учење вери, од стране оних који нису имали метаноју, већ су истрајали у вери предака. Баш то градски верник неће: он хоће да мисионари и да свима натура своје скоро стечено схватање вере. Једино је он правоверан, а сви пре њега, посебно они који су тешка времена издржали у вери предака, су били незналице вере православне, чији је „бескатарзични метаноиста“ сад овлашћени тумач.

Нема вере без континуитета; нема вере без традиције; нема вере без нереформисаних обичаја. Али, грађанин о свему томе нема појма. Она вера, која се стиче у породици, пре сазнања, у најранијем детињству, највећи је непријатељ „метаниочара“, јер говори против њих. Он је, за шест месеци, паметан и талентован, надокнадио све што су његови родитељи пропустили да му пренесу, а свакако је о вери научио, за годину-две од метаноје, више него што је знао свако ко је тридесет година пре њега био православан.

Овим ставом се битно мења карактер православља и изводи се верска реформа са далекосежним и непредвидивим последицама. Није добро да се верским питањима баве они који су одскора у њима, као што није добро да се предавањима о пецању бави онај ко је јутрос купио штап, или да се уметност резбарије, рецимо, своди на то ко има новије длето.

Такво схватање вере је, пре свега, грађанско, па самим тим и разорно. Традиционалиста, и где разара, потврђује; грађанин, и где потврђује, разара, јер је деструктивност његова битна ознака. Будући да су родитељи, који су прекинули с традицијом, обично из лукративних разлога, свет гледали идеолошки (грађанин другачије и не уме), новооткривена вера потомака је баш зато само нова идеологија, без икакве везе са традицијом и обичајем. Зато градском (и грађанском) вернику није зазорно да држи предавања о вери и кад га нико не пита, а веома му је зазорно да ћути и слуша оне који се нису, као његови преци, одрекли вере у корист шаполовине.

Управо зато нововерци (а грађани само то могу да буду) одвајају веру од нације[20], а изједначавају је са политиком.[21] Једна ствар их битно потказује: извор вере престаје да буде сам Исус, већ су то Свети оци различитих нивоа, дакле, као и сами нововерници, „тумачи“ вере. Тако вера, једном измештена из осећања и растављена са „небитном“ традицијом, научена из брошура, почиње сва да бива у тумачењима. Више нема ничег подразумеваног, ничег чврстог и проосећаног, већ само постоји бескрајна и испразна дијалектика, у којој се доказује правоверност, а у којој неме живе вере. Однос према цркви се сасвим надгорњио односу према вери и Богу. Може црква да ради шта год хоће, може да се сасвим одвоји од народа (што је и урадила), али нема нововерца који ће стати на становиште божјих закона, већ само на становиште „црквености“, што најдубљује потказује кључни недостатак грађаснких верника – недостатак који фаталан и непоправљив – а то је да метаноја није проналжење Бога, већ проналажење голе религијске форме, чији је заступник, и то легитимни, баш сама црква.

Католици су, због тога што су постали грађани, којих триста-четристо година пре нас, тај проблем разрешили протестантсвом. Сада ћемо га и ми, као градски људи, решити на исти начин – стварањем протестантизма у односу на традиционално православље. Како ће се та појава овде звати, сасвим је неважно. Уопте не сумњам да ће имати неко грчко име. Било које. Само не катарза.

5. Планета Грађанија или рађање Левијатана

Преци нису знали ништа. Нису умели да верују како ваља (ми умемо); нису знали да је традиција дангуба (ми знамо: сваке две-три године, стварамо нову); нису знали да је паметно не гинути за веру, него је се, просто, одрећи кад загусти, па извршити метаноју и – ствар сређена (ми то данас, јамачно, знамо). Они, дакле, нису знали ништа, сем да копају и косе, да чувају веру, традицију и обичаје, да би, помоћу њих, сачували идеју слободе[22], као највишу вредност у српском народу.

Ми данас, истина, сем индивидуалних слобода, нисмо у стању да се за друге изборимо; живимо окупирани, као робље, али зато све знамо, што преци нису знали. Школовани смо, паметни, тазе смо верници, још нам се вера није потрошила као она стара, дедовска и прадедовска, која се олињала услед дуге употребе, па смо морали да је зановимо као ципеле. Штета што аскурђели нису живи, имали би од нас шта да науче. Носимо одела наших окупатора, окупаторску културу прошарамо понеком религиозном брошуром, колико да се види да смо Срби, прихватамо окупаторски политички систем, демократију, парламентаризам…; наше жене изгледају као Лондонке, или Парижанке, не бисмо их штапом такли да нису депиловане, модерне и обазоване у духу епохе. Децу, од малена, учимо да су четири најважније ствари на свету: Бог, православље, српство и западне вредности, од политичког облика, до технолошких зезалица. Како данас може прави српски националиста и православни верник да се, без компјутера и мобилног телефона, избори за веру и нацију? У томе се види технолошки прогрес, а не западњачка средства за овладавање умовима.

Оно мало традиционалиста, оне мале енклаве духа, аутентичног српског духа, које постоје само још по планинама и у забитима, изложене су, све скупа и сви скупа, вишеструком нападу. С једне стране, дави их телевизија, с друге стране кињи их политика, али најподмуклији ударац долази из правца грађанског духа његових једнонардника и истоверника. Сами скоро пробуђени, они хоће да и традиционалисту пробуде из дубоког историјског сна и да му наметну своје тумачење историје и вере, као и задатака које епоха носи. Помисао да овај боље разуме живот[23], сасвим је далеко од грађанина. Он разуме све, јер је хомоновус и неонатус. Он је ту да влада, да све објасни, да преформатира све духове, у правцу свог вечито измењивог погледа на свет; он је ту да наметне метаноју свима, јер ако је прошао он, ко су остали, да не прођу?

Судбина Србије данас критично зависи управо од те шаке традиционалиста, која обитава по чукама и кршевима и од њихове способности да грађанске идеологије оцене као будалаштине и да сачувају култ предака, древни пијетет, одсуство критике у односу на традицију и обичај, на племенске тотеме и култове. Отмено, до самопоништења и смрти, служити прадедовској вери (без реформисања), служити древним симболима нашег рода (који сежу у доба давно пре православља), носити Бога у срцу, а не на устима – то је оно од чега зависи опстанак српског народа. Из градова, опстанак неће доћи.

Ако подлегну ови последњи, ови са чука и кршева, ако и њих понесу грађанска расположења, Србија ће умрети. Ако преживи, у грађанском кључу, зваће се: Грађанија.

[1] Овде се не мисли на „грађанина“ у државно-правном смислу, већ на становника града

[2] Сливала се и у друге градове, али овде је реч, пре свега, о Београду, јер је он једина метропола, чији дух постаје обавезан и за провинцију. Онако како дошљак имитира староседеоце, тако и провинција имитира Београд.

[3] У „Пигмалиону“, Бернарда Шоа савршено је описана, кроз лик цвећарке Мери, женска способност да, без дубљег разумевања, подражава такт нове околине.

[4] За одвођење у кревет неке провинцијалке, Осамдесетих је било довољно објаснити јој да је одбијање секса сељачки обичај. Од тог тренутка, ствари су се одвијале брзином подмазане муње.

[5] Да би се постало грађанином, мора се бити искорењен. То прва и друга генерација могу само да имитирају, јер их још држи она фина, биљолика веза са постојбином. На устима се лако одричу те везе, али не могу да је унутрашње преброде.

[6] Цинцари и Јевреји су били, практично, апатриди, у којима је замро свако осећај за тле и државу. Често прогањани од Турака, врло рано су схватили да их само новац штити од истребљења и свој начин живота и мишљења су саобразили управо томе.

[7] На Западу су градови израсли из западњачке културе и већ прве генерације становника градова, док су градови још били само трг са пијацом и катедрала, са нешто занатских радионица около, припадале су западњачком културном циклусу. Ту је страни елемент дошао касније и он је морао да се прилагоди такту већ створене, аутентичне културе.

[8] На селу се, без новца, може и даље орати, копати и косити, а у граду, ко нема новца, може само да краде, вара, проси, или се изнајмљује, а све то скупа јесте отклон од традиционалног морала. У почетку отклон, а за две генерације-супротност моралу дедова.

[9] Нушић и Домановић су се спрдали са српском интелигенцијом и чиновништвом, које су прозрели до сржи, као и са грађанском класом и њеном грамзивошћу. Ту се, ни данас, нема шта додати.

[10] Који су увек били склони српском народу и увек су о њему мислили боље, него што је он мислио о себи.

[11] Плитка су размишљања да је ове особине донео комунизам, а нешто мање плитка, али једнако нетачна, она да се ова појава десила између два рата. Тада се развила у већем обиму, али порекло јој је старије, о чему убедљиво сведоче речени Нушић и Домановић, па и Лаза Лазаревић.

[12] Занимљиво је да Цигани нису подлегли нити чарима Запада, нити српској националној идеји. Остали су само доследни космополити, равнодушни према свему, осим према сопственој култури. Тле им не значи ништа, сопствена заједница све. Циганин може да из своје махале у Београду оде у махалу у Минхену и ништа му се неће променити. Исти језик, иста музика, исти стил. Довољно је да оде у војску и да упадне у озбиљну душевну кризу.

[13] Иако субјективно верује да има. Срби, из неког разлога, верују да се све може променити, а да се не промени ништа.

[14] Више је „народних“ песама написано у Београду, него по свим селима у Србији заједно.

[15] Све чешће се чује да је неко „празан“, што није исто што и глуп, или необразован. То значи да је испражњен од свих древних симбола и да је постао сам себи мера ствар.

[16] Никад драма није написана на селу, нити је еп написан у граду.

[17] Недавно сам чуо, од једног тврдог верника, градског типа, да веру не треба везивати за традицију. А баш је традиција срж вере; једино се без ње не може.

[18] Грчка реч, која означава обраћење, преокрет у религиозном доживљају.

[19] грч. καθάρσις – прочишћење

[20] Вера је сад, будући доживљена као идеологија, постала универзална, одвојена од нације. Нација и вера могу да се споје само у једном случају: ако је нација подређена универзалној вери. Обрнуто не ради. Очеви су подредили нацију идеологији (углавном комунистичкој, али зато не мање грађанској), па потомци, данас, изводе исту операцију, само што је сад вера нова идеологија, са изразито општељудским карактером. Као и комунизам, или неолиберализам, који, такође, претендују на власт свим душама света. За наше претке, вера је била неодвојива од нације. Помисао да је наша, народна вера, само ужи део неке васељенске религије, изазвала би подсмех.

[21] Што је, такође, глупост, са становишта извора вере, односно наших предака. Помисао да вера може да се користи у идеолошке и властохлепне сврхе, тешко да би им ушла у главу. За традиционалног човека, једна од битних ознака вере је сталност, време које се у њој проведе. Грађанин је човек тренутка, за њега време нема смисла. Његова вера је права баш зато што је од јуче. Прекјуче за грађанина не постоји као обавеза служења прецима, већ као извор скаски, које ће опет он тумачити.

[22] Слободе заједнице, по цену личне неслободе

[23] Да га не разуме, не би преживео.              

објављено 08. 09 2014. 

Насловна фотографија: Пол Гистав Доре – Уништење Левијатана