Модерни српски патриоти и националисти, кад беже од свог личног и породичног комунистичког наслеђа, умеју да побегну веома далеко. Онолико, колико им је, колико јуче, свако Титово гованце на мед личило, толико им данас Недић и Љотић личе на Мирка и Славка антикомунистичког опредељења.
И за Титофилију, и за данашњи, савршено некритички и, уосталом, самозвани патриотизам, имају једнако слабе разлоге, које надокнађују вулканским расположењима. Гоњени нечистом савешћу (а какву другу конвертит и реконвертит могу да имају?), у свакоме ко мисли другачије, виде себе и своје родитеље од пре двадесетак година, дакле као комунисте. Од свог обиља могућности и идеја, које нуди живот, одабрали су да се трајно заробе у матрици „комунизам-антикомунизам“ или, што би физичари рекли, правац је остао исти, само се смер променио. Остала је и иста, комесарска памет, која зна све истине, има одговоре на сва питања и, што је и најважније-снажан глас и високо подигнут прст.
Никад нисам видео да је неки тазе патриота, са кога још није испарила света водица од скорашњег крштења и уписа у српство, уважио неку чињеницу, или дозволио да неки аргумент поколеба његову чврсту веру. Тако је како он каже, ја л` никако! Његови хероји имају право на све, противници немају никаква права. Кад јунаци и противници замене места, опет све исто. Највећи син наших народа и народности, друг Тита је, у очима ових далтониста за нијансе, могао да постане једино најмањи син, јер све осим екстремно црно-беле слике не улази у патриотске очи. Нијансе се појављују само кад треба оправдати оно што се оправдати не може и кад опачина треба да се назове врлином.Типичан разговор са новопатриотом изгледа овако:
-И, је ли Недић био колаборациониста?
-Може и тако да се гледа, али…
-Јесте, или није?
-Јесте, али…
-Али?
-Имао је разлоге за то.
-Значи, ипак је био колаборациониста?
-Јесте, али је морао!
-Ајде? Баш морао?
-Да. Хтео је да спасе српске главе!
-Како ти знаш шта је он хтео? Јавио ти се из Вечних ловишта да ти објасни?
-Али он јесте спасао српске главе. А имао је и личну трагедију.
-Значи, колаборационизам је оправдан кад спасаваш главе и имаш личну трагедију?
-Не можеш тако да посматраш.
-Помози ми да посматрам другачије.
-Он је жртвовао част и углед да би спасао Србе.
-Значи, Вучић данас жртвује част и углед да би спасао Србију?
-То није исто. (Кључни аргумент сваког патриоте)
-Добро, није исто. Али, част и углед су изванполитичка категорија, немају објективитет, већ улазе у сферу личних мотива актера, које ми не можемо знати, већ само претпостављати.
-Да он тако није поступио, Немци би сатрли Србију.
-Ми не знамо шта би Немци урадили. Разговарамо о ономе што се догодило, а не што се могло догодити. (Ово је критичан тренутак у разговору са сваким новопатриотом: свестан је да га потапа сваки разговор који се води на нивоу чињеница и док може да бежи у „могло је бити“и „он је мислио“, разговор се одвија коректно. На врх му је језика да изговори, по његовом мишљењу спасоносно: „Комунсито! Титоисто!“, али ипак држи до тога да није само слепи понављач две-три фразе које је научио из псеудопатриотске литературе, већ се труди да изгледа као неко ко држи некакве аргументе у руци и ко је, к томе, још и размишљао о збивањима)
-Види, наставља са повишеном температуром, сви знамо шта би се десило да он није пристао.
-Не знамо сви. Ја, на пример, не знам. Шта би се десило?
-Нашли би неког другог.
-Пре, или пошто нас сатру?
-Не разумем?
-Малочас си рекао да би нас сатрли да он није пристао, а сад кажеш да би нашли другог.
-Не разумеш ти то.
-Очигледно. Дакле, ипак је био колаборациониста?
-Јесте, али…
-Да ли је колаборационизам исто што и издаја?
-Није. Издаја је кад издаш.
-Значи, постоје колаборационисти који нису издајници?
-Постоје.
-Да ли је ликвидација сопственог становништва злочин?
-Јесте.
-Да ли је Недић ликвидирао сопствено становништво на Бањици и другде?
-Није, он је ликвидирао комунсите.
-Који нису били становници Србије?
-Комунисти нису Срби.
-Па, тата ти је био комуниста.
-Није, био је само члан партије.
-Како сте од комуниста и несрба постали Срби?
-Нису нам дали да будемо Срби. Забранили су веру.
-Ма, је л то могуће?
-Да, нисмо смели у цркву.
-То ти је тата испричао?
-Мој тата не лаже.
-Али ја сам ишао у цркву и крштен сам петнаестог дана по рођењу.
-Да, али су стајали удбаши испред цркве и бележили ко улази.
-Мене нико није ништа питао, нити ме одговарао да не идем.
-Имао си среће.
-Дакле, услов да се постане Србин и верник је да се удбаши помере од цркве.
-Да, али ја сам доживео метаноју.
-Закуни се! Кад, пре, или пошто је постало безопасно?
-Кад сам сазнао истину.
-Супер. А пре тога си знао неку другу истину?
-Од нас су крили Јасеновац и такве ствари.
-Најважније је да си ти цео век провео исповедајући истину. Она се променила, али си ти опет уз њу. Где истина, ту и ти. Него, ја сам 1976. гледао у Јасеновцу филм о Јасеновцу. Како су то онда крили?
-Лукави су они.
-Ко? 
-Комунисти.
-Па отац ти је био комуниста, је л и он био лукав?
-Није, он је био поштен.
-Једини поштени комуниста у Србији.
-Није, било их је још. Али мало.
-Велиш, лагали вас?
-Лагали.
-А ови данас вам само истину говоре?
-Тако је.
-Да можда ипак мало не претерују…?
-Комунисто! Титоисто! (Коначно је провалило)
-Чекај, смири се…где ти је смирење, метаноја и то…сабрање…
-Ј… те Тито!
Овим кључним аргументом се обично завршавају дискусије овог типа. На крају, патриота уек нађе праву реч, српску и православну. Постоји и друга варијанта, која је мање негаторска, а више ословљена на релативизацију. Ово раде писменији патриоти:
-Да ли је Недић био колаборациониста?
-Немој да ми поредиш Недића и Павелића!
-Нисам ни поменуо Павелића. Ти си га поменуо.
-Је л? Добро онда. Дакле, Павелић и Недић нису исто.
-А бициклисти?
-Какви сад бициклисти?
-Какав сад Павелић? Питао сам те да ли је Недић био колаборационсита?
-Павелић је био.
-Да ли је и Недић?
-Шта сад хоћеш да кажеш, да су Павелић и Недић исто?
-Не, питам те само за Недића.
-То се не може разумети без Павелића.
-А Павелић не може без Старчевића, Старчевић без католичанства, то смо чули 1000 пута. Него те питам за Недића?
-Па и Тито је колаборирао.
-Ок, јесте. А Недић?
-Павелић је…
-Аман, пусти Павелића, ово су наша, српска посла, за Недића те питам?
-Недић? Не, није исто што и Павелић, ако си ме то питао.
-Нисам те то питао. Питао сам те да ли је Недић био колаборационсита?
-У извесној мери, али не као Павелић и Тито.
-Значи, јесте?
-Не као ова двојица.
-Јесте или није?
-У односу на Павелића – није.
Томе, наравно, краја нема. После пола сата схватите да разговарате о свему другом, осим о ономе што сте хтели да знате.
Трећи тип профи-патриоте је слабо писмен, слабо образован, али дубоко верује у грађанску бајку о томе да су сви једнаки, те да је, следствено томе, и свачији суд једнако озбиљан и важан. Он много полаже на то да има право на своје мишљење, а још више полаже на то да други то право нема. Изразити је поборник природног талента: њему историја своје најдубље тајне на ухо збори, док остали морају да уче. Презире писмене и образоване, као и Броз што их је презирао, мисли да је школа чиста дангуба и да су интелектуалци продали Србију, а да су се машинбравари држали скроз српски, ка сиви соколови. Одаје их искључивост и слабо повезивање узрока и последица. Са њима озбиљног разговора нема и треба га избегавати. Имају информације, јер читају по интернету, али не и способност да разликују нивое информација. Та способност се образује у детињству и ако се тада прескочи, више се не може наћи. 
За њих су Деретић и, рецимо, Владимир Ћоровић, истог ранга, с тим што је Деретић ипак мало озбиљнији. Начин доказивања, критику извора, методологију и логику не познају, али и не морају, јер верују да се све може сазнати интуитивно. Увек им саветујем да интуитивно открију хладну фузију, да се више људи не муче, или да интуитивно оперишу слепо црево, али не другоме, јер би то и учинили, него неком свом. О кретању историје не знају ништа, виде само изоловане догађаје и тумаче их како једино и могу, дакле-погрешно. Да уче неће. Нит се терају, нит се воде. Има их и међу политичким аналитичарима. Често изговарају бескрајно баналне фразе, уверени да то пре њих нико никад није рекао, па чак ни помислио.
За њих су Деретић и, рецимо, Владимир Ћоровић, истог ранга, с тим што је Деретић ипак мало озбиљнији. Начин доказивања, критику извора, методологију и логику не познају, али и не морају, јер верују да се све може сазнати интуитивно. Увек им саветујем да интуитивно открију хладну фузију, да се више људи не муче, или да интуитивно оперишу слепо црево, али не другоме, јер би то и учинили, него неком свом. О кретању историје не знају ништа, виде само изоловане догађаје и тумаче их како једино и могу, дакле-погрешно. Да уче неће. Нит се терају, нит се воде. Има их и међу политичким аналитичарима. Често изговарају бескрајно баналне фразе, уверени да то пре њих нико никад није рекао, па чак ни помислио.Предност класичног образовања је у томе што, кад учиш озбиљно, врло брзо схватиш да све што је теби пало напамет, већ је пало и неком другом, отприлике 2000 година пре тебе. То те одучава од ароганције и свезнања и упућује те да се удубиш, да проникнеш у оно што су генији схватили, уместо да сам будеш улични и кафански гениј. Овде је умесна аналогија са шахом: неспорно да има много сирових талената, који деру своје другове на клупици испред зграде али, кад неко од мање талентованих упише школу шаха, почне да дере, и то с нулом, све натуршпилере, а овима остаје да се вајкају, по кафанама, како су некад, пре двадесет година, побеђивали данашњег велемајстора и још му чврге ударали. Наравно, кад прелиставају партије са првенства света, одмах, преко шприцера, виде грешке велемајстора. Зато, с њима без много дискусије, јер све знају боље.
Најбољи начин да их одучите од политике јесте да се с њима кладите шта ће се догодити јер, поред свог талента, не могу да забоду будућност ни приближно. Неки од њих ми се, десет година, куну да Руси долазе на пролеће. То што су погрешили десет пута, у истој ствари, не задржава их да дају прогнозу и за 2016-ту. Руси и дођу, тако, једном-двапут у веку, те ће и ови једном бити у праву, а тада се од њих неће моћи живети.
објављено 27. децембра 2015.
