У наше тешке, предизборне дане, а ти су у Србији најтежи, јер се изнова обнавља наша илузија да у нечему одлучујемо, учестали су поклици опозиције за уједињавањем. Мотив није принципијелне, поготову не програмске природе, већ се ради о голој борби за цензус, а најбољи доказ за то је што нико, ко сигуран цензус има, није полетео да се уједињује. Ради се, дакле, понајвише о маргиналним политичким групацијама, које осећају да су слабе и да скупштине видет неће, ако се не чопорирају.
Европејци, који су једни о другима изговорили много тешких речи и који нису могли очима да се гледају, нагло су, по свој прилици под утицајем неког амбасадора, опет оживели идиличну слику ДОС-а, који се, овог пута, не бори за власт, него за голо политичко преживљавање. Истина, највећи број припадника опскурне еврофундаменталистичке клике, није сиромашан и никад, заправо, из власти није излазио; сви су “пуни ко брод”, сви раде комбинације с влашћу, али више нису они господари комбинација, већ Вучић.
Кад намири своје пулене, “жутима” капне оно што је претекло, а то је далеко од онога што су они научили да отимају. С друге стране, један или два изборна пораза, лидере партија доводе у неугодну позицију, јер без партије, која се распада ако се не храни неко време, ни они више немају цену. Прогнозирам, мирне душе да ће се лидери новог ДОС-а, ако не пређу цензус, учланити у СНС, јер ће то бити једини начин да се одрже као паразити. Шта ће да раде Пајтић, Чеда, или Чанак, ако пропадну? Да се запосле као приправници у некој фирми? Пре ће се обесити о неку бандеру на Дедињу, него што ће пристати да из предатора пређу у биљождере.
Мораће, према томе, да пристану на неко провизорно уједињење, мада ће неки од њих, док преговарају међусобно, пробати да се увале на листу СНС-а, колико да смање ризик. Кад их видим на телевизији, како се љубе међусобно тамо где би се најрадије ујели-у вратове-тачно знам колика их мука и недовољност притискају. Зла година натера орла да спава с кокошком.
С друге стране, крик патриота за уједињавањем највише личи на бродску сирену, која обавештава путнике да брод тоне. Памтљивији ће се сетити да су делови патриотске опозиције, колико јуче, једни друге оптуживали за издају и продају идеја, али ни они, мучени, немају где. Иако на далеко тањој исхрани, него еврофундаменталисти, научили су да живе од политике и да од ње одеру 5-6 стотина јура месечно, што тешко да би, такви какви су, добили да раде негде у струци.
Суза ми је кренула кад сам видео да исти они, који су “трећесрбијанце” частили најпогрднијим именима, сад зову на братско окупљање с њима јер-досећате се већ-отаџбина то тражи. Изеш отаџбину која тражи да се издајници, у име патриотизма, уједињују са изданима. При том-да не буде забуне-нисам овде изнео личну квалификацију “трећесрбијанаца (јер ја их не сматрам издајницима, већ момцима који су уновчили патриотизам), већ говорим каквим их именом зову они који их позивају на саборност и патриотско уједињавање. Ушла је, дакле, вода у уши и јури се, по сваку цену, нека листа, нека коалиција, само да се удоми име, или два.
То је онако, баш, нашки и сиромашки. Патриотизам са 30% рабата, односно патриотизам са баркодом, који се очитава на скупштинској благајни. Вода ће још више ући у уши кад се патриоте саберу и виде у анкетама, а видеће, да веће проценте имају кад су одвојени, него кад су састављени. Примерице: Двери и ДСС су запевали како њихов, иначе замашан рејтинг од око 8%, мере одвојено, уместо да их третирају као целину. Аналитичари су их послушали, третирали их као целину и испоставило се да имају 5,6%. Наравно, далеко сам од тога да верујем свакој анкети, али ово јесте у логици ствари, о чему сам већ писао. За гласаче Двери, ДСС-овци превише миришу на 5. октобар, а за ДСС-овце Двери миришу на клерикализам и доњи средњи сталеж. Свак би радо гласао за своје, али за мешавину мало теже.
Овде би требало поменути да се патриотама у Србији политички активисти називају на основу прокламације, а не дела. Не бити за НАТО и ЕУ још увек није доказ да патриоти нису заражен истом глађу за пленом, као и колеге еврофанатици. Ни једна патриотска организација није изјавила да ће се одрећи пара које држава (дакле, порески обвезници, илити “народ”) даје на основу броја посланика у парламенту. Такав један гест би више имао неку, да тако кажем, патриотску ноту, него крештање против ЕУ.
Подела процената показује да се, сем две политичке партије, сви други налазе на ивици цензуса, осим минорних странака, које на изборе и не излазе да би прешли цензус, него да би добиле о
д државе паре за кампању и бонус од властодршца што су му, захваљујући Донтовом систему, преручили проценте. Тамо где су сви око цензуса, нико није сигуран и мораће да се избори за 5,1%, али не код бирача, него код амбасадора. Тиме се постиже дакакав год распоред снага у парламенту буде, свеједно владају амбасадори.
Пораз Вучића (до кога неће доћи) значио би, за судбину српског народа, исто што и Вучићева победа. За личне судбине политичара, наравно, разлика је очигледна, али за народ ње нема. Избори су, на тај начин, претворени у замајавалицу за наивне.
Управо због тога не треба наседати на приче о окупљању и остале скаске, јер то није борба Царства таме против Царства светла, већ само бој око наклоности страних амбасадора иместа у ланцу исхране.
Каква год да буде подела карата, четири кеца ће држати амбасадори.
објављено 06.02. 2016. на сајту магазина Ронин
http://roninmagazin.com/?p=9792
