Често пијем кафу са једним мојим пријатељем, Црмничанином, бистрећи мутне српске воде, једним оком гледајући на Црну Гору, другим на влашћу опустошену Србију.
„Знаш“, каже ми он једном, „Ми смо на Србију гледали као на Јерусалим; мислили смо да је у њој све Карађорђе до Карађорђа, па смо се, кад смо у њу дошли, мало разочарали, видевши реалност. Онда смо према њој почели да се понашамо као да је туђа.“
Разумем га потпуно. Кажем: „И ми смо мислили да је Црна Гора наша Спарта, па смо се мало изненадили да нам потомци Вука Мандушића наплаћују употребу бојлера.“
Но, са једним народом је као са породицом: таква је каква је. Једни од других не можемо побећи, јер смо наши, са свим врлинама и манама. Несрећа многих Срба из Црне Горе, па и оних који себе зову Црногорцима, је што су Србију углавном упознали кроз Београд, који је српски мало више него Загреб.
Или, да буде јасније: Цетиње није слика Црне Горе, а није то ни Подгорица.
Оно што вреди у српском народу и што је увек вредело, налази се између градова, по нашим гудурама и горама. Биће да је једна од српских несрећа што доброта, поштење и осећај српства опадају са надморском висином. И сам сам брђанин, Копаоничанин, и много сам пута видео у шта се претварају честити планинци, кад сиђу у градове.
Пописивачи Мила Ђукановића кажу да у Црној Гори има тридесетак процената Срба, што се, међу псеудопатриотским круговима у Београду, тумачи као мало фали, па издаја српства. Смео бих опкладу да бацим да у Београду, истом том Београду, који се лажно представља као бастион српства, нема 30% тврдих Срба, оних који су спремни да због своје припадности остану без посла, посебно у државној управи, и који су спремни да се због српства изложе шиканирању од стране режима. Београд строго суди другима, себи никада.
Често, у својим емисијама, трпим нападе слушалаца на „динароиде“, Личане, Херцеговце и Црногорце, који су, је ли, окупирали Србију и који у њој држе најуносније послове и комбинације. Кажем им да њима, Београђанима, нико није крив што су пили пиво по кафанама и зезали се по дискотекама, док су се „динароиди“ међусобно повезивали. Нико им није бранио да се и они умреже, уместо да кукају. Уосталом, у читавом свету је уобичајено да брђанска виталност надјача градску млитавост и ту приговора нема. И Шкоти су, у Британији, највиталнији елемент, а и код нас, на Балкану, је такав случај: Херцеговци господаре Хрватском, а Санџаклије Федерацијом БиХ.
Више треба да нас брине шта ће се са српством десити кад горштака нестане и кад нам се крв успори, него што бринемо што су они умрежени.
Као брђанин, усуђујем се да потврдим један стереотип који влада: планинци су поларизовани, средњи тип готово да не постоји. Строги морални критеријуми, који постоје у изолованим, планинским заједницама, доводе до тога да се и мали прекршаји морала гледају под микроскопом и онај, ко једном дође под стигму заједнице и буде оглашен за ниткова, нема више мотив да се исправи и поправи, па се мири са сопственим нитковлуком.
Тренутак нечијег посрнућа ми престрого судимо и не дајемо му шансу да се међу честите врати, па чак ни неким јуначким гестом. Можда би требало да размислимо није ли наш суд неправедан? Код мене, на Копаонику, када се нека породица огласи за рђаву, по три-четири генерације нико не говори са њима, а кад случајно, и не знајући ко је, седнеш са неким таквим у кафану, изненадиш се да није рогат, него да је човек као и ти.
Ко зна, уосталом, можда ово време у коме живимо и није тако лоше: прочистиће се оно што је у српству тврдо и постојано, а отпашће оно што је „плахо и лакомо“, како Његош каже. Тешка времена су увек била и нека врста филтера. Лично сам уверен да од српства није отпао, ма како се декларисао, онај ко слави крсну славу, онај ко није одбацио српски језик и, понајвише, онај коме још светле Милош и Лазар; за остале – нека им је Бог на помоћи.
Ово „позападњачавање“, које нас је захватило, ни за мрву није боље од турчења. У том смислу, за „Другу Србију“ овде и за Монтенегрине код вас, спаса нема, док за модернисте овде и Црногорце код вас, мислим да нису суштински отпали од српства, него да су само поколебани, а да је то колебање изазвало једновековно слабљење Србије као Пијемнонта српства.
На крају, желео бих да изјавим дивљење овим момцима који воде портал ИН4С, јер се, у тешка времена и под тешким условима, храбро боре за прадедовско наслеђе. Гушћи је западњачки мрак од турског и то треба свима да буде јасно, а НАТО мрак је још и понајгушћи, јер се њему мора жртвовати и Русија, последња узданица наша у овом касном, туђем и болесном свету. Свака искра, која још светли у овој НАТО помрачини, а ИН4С јесте та искра, у датом тренутку може да постане луча за српски народ.
Тешко је, ма како човек паметан био, наћи оријентацију у данашњем свету. Можда је, ипак, најбоље, кад те живот притисне и кад не знаш где би, следити прадедовски правац, јер је он настао не на темељу идеологија и пролазних вредности, него на темељу безбројних покушаја и погрешака, кроз много векова. Или, што би рекао Брана Црнчевић: „Сви ми себе дугујемо нерођеној деци, будимо потомци, да би били преци“.
објављено 25. јуна 2015. на порталу ИН4С
