facebook

Миле Милошевић: Прекинути животни кругови

Миле Милошевић: Прекинути животни кругови

Како је уобразиља сменила културу, тако је међу нама нестало поретка. Све остало је цена тога

Како пронаћи политику ако се од политике пре свега живи, па се и све мање тежи поретку. При свему тривијална је чињеница супротног тренда, иако саморазумљивија, у пристајању да се све мења само како би се очувала могућност да се живи од политике, чиме је она редукована на економску категорију. Дакле, нису само политичке кампање постале економска пропаганда. Који би иначе разлози били да неко у политичко надметање инвестира средства, рад и време, класичне економске категорије, да од уложеног одустаје, а који тек да га бирачи изнова заокруже? О чему је онда реч него о општој немоћи политичког система, уз учешће битног и не малог дела друштва који управо и политику своди на пуку тржишну економију.

Отуда предмет политичких кампања није више поредак, него само најчешће нека сума новца, којом ће се извести виртуелна трансакција између странака и бирача. Све остало су објашњења шта она значи за народ. Таква уобразиља у науци се зове калкулација наводног добитка рационалног бирача ако се сложимо да политичари живе и даље од политике, допуштајући да се тржиште умеша ако не и замени поредак, националне интересе, културу…

За то време увек се олако губи из вида да је сам смисао политике у поретку и да би чак можда више служило општој ствари да се уведе коцком обавезна политичка порота из свих слојева друштва која би на свака три месеца одобравала рад владе између избора у току једног преподнева, јер овако сав ризик, без права на суштински приговор, преузимају грађани.

hokusai1
Кацушика Хокусај

ПРЕСТАНАК МОДЕРНЕ-1 И МОДЕРНА-2

Кад је Улрих Бек крајем 80-тих година реактуелизовао појам ризико друштва, одмах је нагласио да је већ дошло у капиталистичком свету живота до слома модерне-1 и преласка у модерну-2, у којој више не важе многи институти и друштвене парадигме. Пре свега да се у друштвеној стварности човека капиталистичког система више не види и не заступа цео животни круг човека од рођења па до смрти. Нема више сигурности одрастања и међугенерацијског друштвеног договора, шанси образовања, јасне стратификације радних места и прихода, пензија, здравства за све и загарантоване у свему достојне социјалне заштите за инвалиде и оне који су из многих разлога остали ускраћени и биле мање срећни. То нас на неки начин упућује на то да су и комунистички сиситем али и модерна-1 у скоро исто време пали да би као једини систем преостао капитализам модерне-2. Тако се човек више неће рађати у уређеном друштву, са очекивањиме извесности људског животног циклуса и предвидивим исходима, него у свету далеко краћих временских перспектива. Тиме је започета сасвим нова епоха онеобичавања човека, као никад досад у историји, како би постао отворен за пуке провизорне конструкције другог и другачијег. Коначно, друштвена хоризонтала само се успоставља као конструкција у образовању, што значи прелаз од онтологије-1 у онтологију-2. Политички и културно гледано, ово би требало, како све више време показује, да нас одведе до „приватне државе реда“ олигархије без поретка. Кроз глобално вођену педерску кампању уобичавања односа без поретка који би имао било шта са природом, а поготово са хришћанством, хомосексуалци, као природни и друштвени аутсајдери, најбоље испуњавају улогу јарца за разбијање поретка, које води све до светске владе англосаксонске олигархије. Уосталом, они ову кампању плаћају издашно, као што су психијатриски, научни, медијски, државни и наддржавни апарати упрегнути у њу, али зар има већ неког да сумња да они не подржавају и не плаћају само оно што сами наруче?

Несумљиво живимо у друштву испрекиданијих животних кругова. Држава је немоћна да успостави поредак, док је политички систем толико умртвљен да актери свесно намећу ред без поретка који би био одраз животних кругова. Овј модел није пуки производ покварености нашег политичког система и културне дефектности, него задатих координата транзиције кроз коју пролази српско друштво. Дакле, нисмо ми смислили да спасемо банке и богаташе „социјалзацијом“ њихових дугова 2008, а да истовремено упропастимо државне буџете, пензионе фондове и избацимо масу људи из хипотеком оптерећених кућа и станова. Тако онај круг у коме се подразумева да, ако мени није плаћено, не могу ни ја теби да платим, нисмо почели сами да решавамо приватним утеривачима у време осеке, него нам је то донела немачка организација ГИЗ. Са баш таквим законским решењима кваримо и људе и институције, наводећи их да развијају најсрамније облике људске грамзивости, тупости и лењости. Отуда нам судство ништа није боље него оно из 80-тих, као што се учимо на шта се стварно своди рекламирани политички процес.

У чему се разликују добри и лоши пореци – први су етика могућности, други само етика могућег. А једна од најбитних замерки неолиберализму јесте та што није никаква етика могућности, јер ми живимо у друштвима, а њих нема без поретка. О каквој онда слободи данас овде мумлају неолиберални жреци, кад полетно, испољавају исту „магијску“ уобразиљу какву су исповедали у време марксистичке економије, па им је једина константа адвокатисање уз скуте сваке моћи. Дезинтеграција друштава и људи, не случајно, почиње као тежња за слабљење државе. Иако не сме ниједна правна одлука да је старија од државне – ако нам је још до живота у поретку, а не хајдучији – ред без поретка освојио је и ЕУ државе, против чега је већ било демонстрација у Берлину са више од милион учесника. Фонд Бертелсман је ионако проучио а „округли сто“ европских индустријалаца подржао да ТТИП може само проћи кроз ЕУ тела, а не кроз државе. Уосталом, кад се види какве су све глупости о нама тамо усвојили, јасно је колико су далеко од било какве памети, а тек онда поретка.

ВРЕМЕ И РАСПОЛОЖЕЊЕ
Ако резимирамо, модерна-2 није могла да наступи као замисао моћи о светском друштву, а да пре тога не буде срушен СССР. Као што је 1968. била стварни крај парадигме модерне-1, тако модерна-2 није лансирана спонтано и природом система, него опет вољом закулисних актера, за које нема дилеме да припадају ангослксонској олигархији, без чекања да друштва пронађу политику.

Шта нам је модерна-2 донела:

1. Економску парадигму кроз неолиберализам, као крај историје, који је заправо крај времена животних кругова;

2. Ред без поретка;

3. Човека без времена и сопственог животног круга, који још само зна за тренутке.

hokusaii
Кацушика Хокусај

Према Беку модерна-2 изазива радни номадизам те распад породице, који производе површност краткотрајних односа вечитих путника, којима је време тек низ неповезаних тренутака расположења, а на друштвеном и личном плану стање општег отпадништва. То је нов пакет захтева корпорацијских потреба према друштвима, које више не могу да се социјално препознају интегришу са би ослободиле стварање културе, него се испуњавају помодним уобразиљама и свакодневним токовима нормализације, где сваки дан има нову дневну заповест. Илузија утолико изгледа потпуније се стално јавља загрцнути осећај дежавија. Али, како што електронски медији успешно функционишу само на нивоу уобразиље, а нипошто културе, они су кључни сегмент светског друштва и дубоко антагонизован пројект кодификације наспрам сваке културе. Ту се не треба превише секирати због скривених порука, него око медијалне колонизације сваке свести уобразиљама у процесу потискивања културе.

Егон Савин нас је подсетио да смо некад имали културу у Нушићу и Стерији. Мило Ломпар је подсетио на отпадничко самопорицање, које покушава да се афирмише као култура иако је њена сушта негација. Њоме досежемо до суштине појмова периферије и провинцијалних духова који у имитативном заносу, који негирају саму могућност поретка животних кругова у Србији, па и човека. Отуда усхићено треперење како сви желе да се одселе, јер ми Срби смо „примитивни“ и не схватамо од центра нам одређно место периферије права и рада. Како је већ рекао Ломпар, било које самопорицање није култура, него само још један наказан облик отпадништва. Са културно нултом способношћу елите, можемо само да бауљамо по медијским уобразиљама светског друштва, од родних права, преко забаве за младе, до смрти. Човек не живи само од материје обичног знања преживљавања, него и од духа постојања и препознавања. Само човек слободног мишљења може да буде носилац вредности, а не рационални калкулатор материјалних интереса, што нам је протестантизам понудио.

Ако се вратимо на садашње изборе и њихово право разумевање, нема дилеме да би требало бирати само оне учеснике који не обећавају магловите добити, већ оне који отворено говоре о поретку животних кругова човека, друштва и државе. Од самих људи не би требало превише очекивати, они су спремни и сопственог вођу да удаве ако би их терао на више и другачије. Зато се у политици увек иде само у малим корацима. А заправо тек култура нуди друге могућности, којих данас код нас не може бити, али не само зато што то није тренд светског друштва него и зато што се сама српска елита задовољава лукративним уобразиљама само за себе. Зато је и сва њихова културна критика мучно уобичајено маниристичка, на прву лопту.

Пише: Миле Милошевић

Преузето са сајта Нови Стандард

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.